RTB Bor: Hronologija nitkovluka

Branislav Jelić

U procesu ispraznog ali beskrupuloznog politikantskog zamajavanja građana Srbije, makar i kratkoročno, isključivo radi sticanja finansijske moći, zadrigla politička elita je ustanovila neprejebiv metod, uzdajući se u kratkotrajno narodno pamćenje. Vlast je, naime, ispravno uočila da nijedan skandal, prevara i otimačina ne privlače pažnju mentalno skrhane javnosti duže od tri dana, opredeljujući se za strategiju upornog ćutanja dok afere ne uminu same od sebe. Naravno da u iole uređenim društvima taktika “pravimo se blesavi dok se ne zaboravi” ne bi imala nikakve šanse, ali ovo je Srbija, zemlja odrođena od zdrave pameti i instinktivnog nagona samoodržanja. U njoj nema ni istražnih organa, ni pravosuđa, ni nezavisnih revizorskih agencija, ni zakona, ni ljudi koji bi preuzeli sudbinu u svoje ruke i zaustavili sunovrat države u procep između daleke Evrope i još daljeg Kosova.

Sudbina nesrećnog Rudarsko-topioničarskog basena Bor (RTB Bor) i more izgovorenih laži, bedastoća i gluposti u vezi sa njim, samo su jedan od stotina primera kako se devastira, ne samo mogućnost opstanka jednog regiona, već i svaka perspektiva budućih tužnih naraštaja u njemu. Pred vama je hronologija nitkovluka i belodani primeri na kojim osnovama funkcioniše i opstaje takozvani demokratski režim.

Sve je počelo nakon prve neuspešne privatizacije krajem 2006. godine: tada je, 31. maja 2007. Božidar Đelić, devojka za sve ovdašnjih vlasti, u to vreme potpredsednik Vlade, nagovestio da će, naravno, “ruski investitori”, učestvovati na tenderu za RTB Bor. Tetkino čedo je tada poručilo da je u interesu Srbije da privuče ruski kapital, toliko ubedljivo da je i sam poverovao u časnu pionirsku reč privredne delegacije Ruske Federacije. Ponadali su se i Borani.

Nekako s proljeća, 9. aprila 2008, kada bujaju vegetacija i nesitine, Božidar Đelić je pred Odborom za privatizaciju i restrukturiranje RTB Bor najavio spasonosno rešenje u vidu ponude austrijskog Ateka i ruskog SMR-a (Oleg Deripaska), zaronivši u demagogiju: “Namera je da to ne bude samo odluka nekoliko ministara, nego da sindikati, zaposleni i menadžment u RTB-u budu upoznati sa obe ponude i da oni nalože Vladi šta treba da uradi, i mi ćemo to usvojiti na Vladi”, rekao je Đelić uz urnebesnu poentu: “U slučaju RTB Bor važno je ostaviti politiku po strani, u interesu građana Bora i Majdanpeka”.

U mesecu maju kad ruže cvetaju, odnekud je iznikao 1. maja 2008. i takozvani premijer Srbije, hronično zbunjeni Mirko Cvetković, uvodeći u igru i nekakav Savet za stratešku konsolidaciju koji će doneti odluku o daljoj privatizaciji RTB Bor. Dovoljno da se uplaši i jedan Deripaska, nakon čega se ruski SMR povlači iz pregovora sa Agencijom za privatizaciju, a ubrzo i sa tendera za kupovinu akcija RTB Bor.

Tmurnog jesenjeg dana 9. novembra 2008. godine, Nebojša Ćirić, tada samo državni sekretar Dinkićevog Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, objasnio je sugestivnim tonom da “budući vlasnik većinskog udela (67%) RTB Bor mora da uloži najmanje 300 miliona američkih dolara”, kako je stručno izbrojala Agencija za privatizaciju, pripremajući novi, treći po redu tender za RTB Bor, sa rokom za dostavljanje ponuda do 30. januara 2009. godine.
Već 3. februara 2009. oglasio se, u ovakvim zamešateljstvima neizbežni Mlađan Dinkić, ministar ekonomije koji je oduvek želeo više, obećavajući sve manje, što ga je preporučilo za (još jednog, da se koalicija ne razdroćka) potpredsednika Vlade, funkciju iz koje je progovorio u Boru: “Država će uložiti oko 130 miliona dolara za izgradnju potpuno nove najsavremenije Topionice i na taj način će postati većinski vlasnik koji će tražiti strateškog partnera za Bor”, ne želeći da se upušta u detalje glede centralističke privrede, slobodnog tržišta i razlike od 170 miliona dolara u odnosu na ekspertsku informaciju budućeg naslednika Ćirića.

Čisto da pojača utisak, 6. februara 2009. zacvrkutala je i ministarka finansija Diana Dragutinović, doslovno presipajući iz šupljeg u prazno: “Novac za RTB Bor će biti obezbeđen iz budžetskih sredstava namenjenih za zajedničko ulaganje Vlade Srbije i italijanskog Fijata u kragujevačku Zastavu”, priznajući usput da će to odložiti ovdašnji Italian Job i svršavajući biserom po kome bi trebalo da je zapamte naredne generacije MMF dužnika: “Ulaganja države u RTB Bor neće povećati troškove budžeta za 2009. godinu”.

Da li zbog zaboravnosti ili novostečenih alhemičarskih znanja, tek, 6. decembra 2009, posle trećeg jalovog tendera (mart 2009), ministar ekonomije Mlađan Dinkić je one budžetske dolare pomenute s početka godine, pretočio u 135 miliona evra kreditnih garancija (preko kanadske EDC banke) za izgradnju nove Topionice bakra RTB Bor. Tom prilikom, budući regionalni lider prepustio se neobuzdanoj rokerskoj mašti: “Očekuje se da zajam bude odobren na deset godina sa grejs periodom od četiri godine. Procenjeno je da će toliko biti potrebno da se izgradi novo postrojenje. Država će uložiti i dodatnih 25 miliona evra za kupovinu nove rudarske mehanizacije”, ohrabrivao je ministar nestrpljive Borane, vazda željne topline i hleba.

Premoren od novogodišnjih i uskršnjih praznika i gravitirajućih slavskih krkanluka, potrebu da zaradi koji politički poenčić osetio je 19. aprila 2010. socijalista Ivica Dačić, ironijom sudbine ministar policije i potpredsednik Vlade, ali i čovek od ugleda među penzionerima i nevladinim evropejcima. On je manirom školovanog partijskog kadra, prekorio lakomislene: “Srbija je iz prošlosti izvukla pouke. Opstanak Rudarsko-topioničarskog basena Bor od neprocenjivog je državnog interesa, a uz pomoć Vlade Srbije, on će ponovo postati stub Srbije i pokretač razvoja čitave države, kao što je to nekada bio”, završio je šef SPS-a, trudeći se da oponaša Miloševićevu dikciju, svestan da je ovaj i dalje omiljen kod dobrog dela zaumne patriotske publike.

Da je đavo odneo šalu, moglo se nazreti kada se, uverljivosti radi, u RTB zavrzlamu umešao i Oliver dr Dulić, zahvaljujući nesebično zakupljenom prostoru na stranicama provladinog tjednika Vreme. U intervjuu pod zlokobnim naslovom “Srbija nije zaboravila Bor” od 20. maja 2010, subotički DS alfa mužjak bio je poslovično jasan i bolno direktan: “Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja je u prethodnom periodu ostvarilo određene rezultate, a samim tim pokazalo da je rešavanje problema u oblasti zaštite životne sredine Bora jedan od osnovnih prioriteta našeg rada. Pojednostavljeno – Srbija nije zaboravila Bor, niti će ga zaboraviti”. Odgovarajući na prepoznatljivo kritički nastrojena pitanja sve manjeg uglednog nedeljnika, Dulić je priznao da ga tišti visoki nivo SO2, sprovođenje “ekološkog Paketa Svetske banke”, ali i život građana Bora: “Realizacijom projekata iz oblasti zaštite životne sredine i uvođenjem novih tehnologija, u Boru će se poboljšati ne samo stanje životne sredine već i socioekonomska situacija, koja je trenutno vrlo nezavidna. Ovaj optimizam se temelji na činjenici da se nalazimo pred realizacijom velikog projekta za izgradnju nove topionice u Boru, nakon donošenja odluke Kanadske kreditne banke u vezi s kreditom Republici Srbiji u iznosu od 130 miliona dolara (?)”.

Kada su najumniji ljudi Demokratske stranke nekoliko puta pažljivo i sa razumevanjem pročitali skromni doprinos dr Dulića, bilo je jasno da ovu količinu gluposti može zaseniti samo predsednik Tadić, lično und personalno, i to odlaskom na lice mesta, u Bor, u rudarsku jamu, u središte zemlje, u srž problema. Iz mračnog i opasnog rudarskog okna, 28. maja 2010. Boris Tadić je poručio pesimistima: “U narednom periodu u RTB Bor će biti investirano oko 450 miliona evra!”, potkrepivši strašnu nameru Teslinom preciznošću: “U ovom kraju se nalazi oko 2,5 odsto svetskih rezervi bakra i zbog toga su izgradnja Topionice i geološka istraživanja radi otvaranja rudnika – prioritet!” Pametnom, dovoljno.

Posle predsednika, do Bora, ali ne i do jame, spustio se i Oliver dr Dulić, sparnog 16. juna 2010. godine, i poput papige ponovio mudre reči državnog i partijskog voljenog vođe. Potom je dodao i nešto autentično bezvezno: “Svakog dana, 24 sata, u Boru pratimo kvalitet vazduha. Podaci su dostupni na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine i tvrdim da niko ne sakriva istinu o kvalitetu vazduha u ovom gradu, niti će zataškavati bilo kakve podatke”, rekao je ministar Dulić, na tragu novog izbornog slogana “Umiranje od gladi je lepše po čistom vazduhu!”

Da sumornu godinu predstavi uspešnom, postarao se 10. decembra 2010. ministar ekonomije Mlađan Dinkić, kada je pobednički objavio da će “do kraja godine RTB Bor dobiti 23 miliona evra iz kredita za izgradnju nove topionice bakra”, iznova konvertujući dolare u evre i licitirajući milionima, kamionima (osobito Damperima, deluju, onako, moćno i muževno) i sa novih “17 miliona evra (dolara, juana, rupija?) za novu Flotaciju u RTB”, on je, zenica širokih kao od nedozvoljene supstance, radosno ustvrdio da će “RTB Bor biti jedan od najvećih proizvođača bakra u istočnoj Evropi!”

Tokom rekonstrukcije Vlade i nepotrebnog preznojavanja premijera Mirka Cvetkovića po aerobik metodi Diane Dragutinović (“Presipanje iz šupljeg u prazno”), očinska briga za Bor i donekle Majdanpek, prilično je splasnula dok se tehnološki funkcionerski višak udomljavao po novim upravnim odborima i starim direktorskim foteljama.

Pet meseci kasnije, nakon bezuspešnog ratosiljanja preglomazne, neorganizovane i zaostale kompanije, 13. aprila 2011. godine, potpredsednica Vlade Verica Kalanović, desna ruka Dinkićeve ginjolske predstave, pokušala je da vadi ekspertske fleke: “Vlada je donela strateški dobru odluku da rudnici bakra u Boru i Majdanpeku ostanu u državnom vlasništvu, ali je i pokazala spremnost da pruži garancije za izgradnju nove topionice bakra”, izgovorila je funkcionerka URS-a u jednom dahu, potom progutala pljuvačku i nastavila staru priču: “Do kraja godine se očekuju i značajni radovi na modernizaciji Flotacije bakra u RTB...”, dodajući dinkićevsku nijansu: “Ministarstvo ekonomije, uz podršku Ministarstva za NIP, obezbediti 80 miliona dinara za dva ekološka projekta”. Dirljivo.

EPILOG:
Na kraju još jedne paranormalne priče o malim ljudima i velikim lažima, stidljivo je, 23. maja 2011. godine, junačka knjiga demokratskih pregalaca spala na neimenovano lice iz Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja koje je musavo procedilo da je u toku “poslednji pokušaj spasavanja RTB Bor”. Posle svih obećanja, uveravanja, strateških savetovanja, tendera i neodgovornih licitacija basnoslovnim i nepostojećim novcem, “nadležno ministarstvo”, Dulić je valjda opsednut i zauzet “Čišćenjem Srbije”, kratko i hladno priopćava: “Budućnost RTB Bor bi trebalo da bude određena Akcionim planom za reorganizaciju ovog preduzeća koje sada priprema Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja. Kao pripremna faza novog akcionog programa, u toku je i procena vrednosti imovine kompanije RTB Bor”, deo je saopštenja koji, prevedeno na srpski, ima da znači – odlazak u stečaj, najrealniji scenario i jedino moguće ishodište ovde opisane pameti.

REZIME:
Na prvom tenderu raspisanom u septembru 2006. godine, minimalna cena za kupovinu dve trećine kombinata iznosila je 266,7 miliona dolara. Tada je pobedio rumunski „Kuprom”, jer je ponudio 400 miliona dolara više od drugoplasiranog konzorcijuma, kiparske kompanije „Ist point” i londonskog fonda ORN. „Kuprom”, međutim, nikad nije dostavio bankarsku garanciju.
Drugi tender za prodaju RTB Bor raspisan je 31. avgusta 2007, po početnoj ceni od 340 miliona dolara. Prijavili su se ruska firma „SMR”, u sastavu „Bejzik elementa” tajkuna Olega Deripaske, i austrijska kompanija „A-tec” austrijskog biznismena Mirka Kovača, koja je pobedila na tenderu. Kako Austrijanci nisu izvršili nijednu preuzetu obavezu, Odbor za nadzor i sprovođenje privatizacije RTB Bor je većinom glasova ministara odlučio da se sa „Atekom” raskine ugovor. U međuvremenu, i „SMR” je iskoristio priliku i pobegao glavom bez obzira iz burazerskih biznis kombinacija. Tako je propao drugi teneder. Treći tender je spao na jednog ponuđača, kompaniju “Atek” koja je, 18. maja 2009, po meri svojih partnera, umesto obavezujuće ponude i pripadajućih bankarskih garancija, dostavila skromno pismo o namerama. Bio je to početak kraja za RTB Bor.