Albanski šamani i islamski pluralizam

Veton Suroi

Mora da je to u prirodi Albanaca – radoznalost i potreba da se istorija pogleda iznutra, kao kod dece koja hoće da saznaju kako radi neka igračka. Možda je ovakav pojednostavljeni i skoro cinični pristup jedini način da rešimo jednu od vekovinih zagonetki („kako religija funkcioniše?“, „kako se bog zove“, „da li nas gleda dok spavamo“ itd.), iz vremena kada je albanska zemlja postala konačno odredište jednog dugog šamanskog putovanja koje je otpočelo negde u Srednjoj Aziji.

Šamani, mistici koji sebe doživljavaju kao posrednike između boga i čoveka, koristeći razna sredstva - od muzike i plesa do halucinogena - naišli su na svom dugom putovanju, negde između Avganistana i Persije, na religijsko proročanstvo u kojem su prepoznali okvir za moralni kodeks. Nakon što su spojili svoj misticizam sa monoteističkom religijom - islamom, nastavili su putovanje na zapad dok nisu dostigli najudaljeniju tačku i došli među Albance.

Nakon sedam stotina godina putovanja, sufizam (u albanskim zemljama poznat i pod nazivom tarikate) je među Albancima pronašao svoj evropski dom. Preko Albanaca je dospeo i u Ameriku, kada je u Mičigenu Baba Rexheb Beqiri otvorio prvu tekiju.

I da bi priča bila još zanimljivija, pošto su Albanci nastavili put srednjoazijskih šamana sve do tekije nedaleko od fabrika automobila u Americi, pojavljuje se Stiven Švarc, američki novinar, potomak jedne hrišćanke i jednog Jevrejina, bivši komunista zainteresovan za revolucije u Latinskoj Americi, koji putuje na Balkan da izveštava sa ratišta u bivšim jugoslovenskim republikama, da bi na kraju otkrio sufizam i napisao, između ostalih, i knjigu sa albanskim naslovom Islami Tjetër: Sufízmi dhe rrëfimi për respektin [Drugi islam: Sufizam i dijalog o poštovanju, KOHA, Priština, 2009].

Dolazak misticizma među Albance – to možda zvuči kao naslov nekog članka, ali prema Švarcovoj knjizi, misticizam je predstavljao izazov za sve tri monoteističke religije: judaizam, hrišćanstvo i islam. Te tri religije su pokušale da u sebi institucionalizuju misticizam u trinaestom veku. Na jednu od njih, judaizam, direktno je uticao sufizam, ili islamski misticizam, posebno u stvaranju Kabale kao jevrejske mistične forme.

U ovoj dvosmernoj razmeni, islamski sufizam je pomerio granice tumačenja boga i božje poruke, ukazujući na isti izvor svih monoteističkih religija. Kao što dva druga Amerikanca, Džejms Fadiman i Robert Frager, koji su takođe prihvatili sufizam, objašnjavaju u svojoj knjizi Essential Sufism (Castle Books, New Jersey, 1998), sufizam može da u sebi spoji judaizam i hrišćanstvo, definišući ih kao religije koje polaze od iste Istine, istog boga, govore o životu Adama, Mojsija i Isusa Hrista i otkrivaju isto proročanstvo. Naravno, sve to funkcioniše samo unutar islamskog teološkog okvira.

Međutim, kako Švarc objašnjava, to ima logike samo u autentičnom i slobodnom islamskom teološkom okviru. Takav islam bi uz dijalog sa drugim reliigijama prihvatio i rodnu ravnopravnost, pravo da se obeležava rođenje proroka Muhameda, kao i svoj filozofski aspekt, pravo na večitu potragu za Istinom, pre svega u nama samima i u ovom životu, a posebno kroz Lepotu i Ljubav.

Zvuči komplikovano? Sačekajte da se umeša i politika, uz dva značajna događaja.

Prvi je podela oko Muhamedovog naslednika. Suniti, koji čine većinu u islamskom svetu, pripadaju grupi koja je nakon Muhamedove smrti definisala izbore/odabir kao način da se ustanovi ko je njegov naslednik. Šiiti, manjina u islamskom svetu, pripadaju grupi koja je želela da naslednik bude Muhamedov krvni srodnik.

Nakon bitke u Karbali, kada su šiiti odbili da se povinuju vlasti sunita, ta teološka rasprava se pretvorila u političku, i ona još uvek traje, kao što se može videti iz unutrašnjih sukoba u Iraku.

Drugo, postoji podela vlasti u Saudijskoj Arabiji. Pre moderne države, na toj teritoriji je rođen vehabizam, strogo ortodoksno tumačenje islama, koje je propovedalo nejednakost između žena i muškaraca, dok se na slavljenje Muhameda i njegovog rođenja gledalo kao na politeistički običaj u suprotnosti sa islamom.

Sa usponom saudijskog kraljevstva, i uz novootkrivenu moć nakon pronalaženja naftnih izvora, donet je ugovor o stvaranju države: vehabije su bile zadužene za boga, a kraljevska porodica Saud za državu i za naftu pomoću koje su vehabije finansirane. ( U ovoj knjizi Švarc promoviše poštovanje prema islamu, ali vehabije naziva „idiotima“ a Saudijce „banditima“.)

Obezbeđene naftnim dolarima, vehabije su nekoliko decenija bile u ofanzivi, i slale bradate muškarce da prisilno uvode svoje tumačenje islama na teritorijama onoga što autor naziva „sedam identiteta islama“, uključujući i tursko-balkanski identitet, koji predstavljaju i Albanci.

Nakon američke okupacije Iraka, prema Švarcu, vehabije su (uprkos tome što je Saudijska Arabija saveznik Amerike) huškale sunite na šiite, što je izazvalo nasilnu reakciju šiita. Međutim ovo nije samo sunitsko-šiitski sukob, prema ovom autoru. To je zapravo pokušaj vehabija da unište iračke sufije, kojih ima i među sunitima i među šiitima, i među Arapima i među Kurdima. Što je još važnije, oni su sledbenici ličnije, liberalne interpretacije islama.

„Beli musliman!“ vikali su u neverici. Obraćali su se tom crvenokosom i plavookom medicinskom tehničaru na engleskom kad su ga prvi put videli, ali on im je odgovarao na arapskom (uz svoje skromno znanje tog jezika). Kada su ga pitali odakle je, objasnio im je da je sa Kosova. Zatim su ga okružili, da izbliza pogledaju tu živu kontroverzu: muslimanska duša (dakle azijska/bliskoistočna) u evropskom telu.

Setio sam se tog tehničara koji je izvesno vreme proveo na radu u Saudijskoj Arabiji tokom poslednjeg samita Organizacije islamske konferencije (OIK), gde smo pokušali da donesemo rezoluciju podrške Kosovu. U međuvremenu sam čitao Švarca, koji je pisao o predrasudama vehabija prema sufizmu.

Zapravo, kosovska rezolucija se može smatrati pokušajem da se igra na kartu iznenađenja i saosećanja sa „belim muslimanima“, Međutim, ona je ujedno predstavljala i paradoks: Albanija (zemlja puna sufijskih tarikata) sastavila je za Kosovo (zemlju u kojoj je mnogo sufujskih tarikata, koje je srpski režim proganjao i ugnjetavao) rezoluciju podrške koju će predložiti ista ona Saudijska Arabija (sa glavnim štabom vehabija u u Nedždu, koji je i duhovni centar Al Kaide).

Na kraju je rezolucija, koja je u međuvremenu potpuno lišena bilo kakve značajne podrške Kosovu, jednoglasno doneta. Šta je sa islamskom solidarnošću? (Zar to ne bi bilo sjajno da se „vehabijska“ Saudijska Arabija udruži sa „sufijskom“ Albanijom?)

Jedno objašnjenje je jednostavno. U pitanju je naš dvadesetogodišnji napor da prestavimo svoju borbu protiv Miloševićevog režima ne kao verski sukob, već kao nacionalno-demokratski. Ova slika, koju smo sami definisali, nije mnogo poznata u islamskom svetu. U tom svetu ima zemalja koje ne gledaju blagonaklono na rađanje novih država i demokratske promene koje do toga dovode. Njihov najveći problem model po kojem se religija razdvaja od politike, kao što je slučaj sa demokratskim pokretima za nezavisnost Kosova.

Vekovni put sufija prema albanskim zemljama okončan je usponom Ataturka, koji ih je izbacio iz Turske, bojeći se njihove mistike i tajanstvenih obreda.

Među Albancima su naišli na dugu tradiciju harmonije i koegzistencije različitih veroispovesti.

Početkom XXI veka, svet je otkrio da je ono što je za Albance normalno - drugim kulturama i narodima širom sveta strano. Pokazalo se da među Albancima ne samo da opstaje i cveta verski pluralizam, već i islamski pluralizam.

Upravo taj islamski pluralizam predstavlja intelektualni, politički i teološki izazov za islamofobe, koji u ovoj velikoj religiji vide samo nasilje. To izazov i za one islamske vernike kojima je cilj da potisnu različitost nametanjem svog rigidnog tumačenja islama.

<<<<< back