 |
||
|
Kontrarezolucija
koja teče
Saša Ilić Lumpenproleterijat kulture, tj. intelektualci koji su tokom devedesetih godina ostali bez svojstava još uvek nisu došli do stupnja svesti koji bi ih naterao da izađu iz svojih rupa i legnu preko šina čekajući da ih voz Nebojše Bradića i njegovog ministarstva konačno pregazi, ili da ih Dačićeva policija najuri nazad u rupe, ili pošalje nekud na novo razvlačenje kablova INTELEKTUALCI I GUBITAK SVOJSTAVA Prisećajući se vremena provedenog u Aušvicu, Žan Ameri u svojoj knjizi S onu stranu krivnje i zadovoljštine piše o situaciji u kojoj su se našli intelektualci po prolasku kroz kapiju logora. Ljudi su, kao i na berzi rada, bili razvrstavani prema radnim sposobnostima i umećima. Najpovlašćeniji bili su bravari, električari, tesari, stolari i vodoinstalateri. Sa intelektualcima je bilo najteže, jer su njihova umeća u potpuno dehumanizovanom prostoru fabrike smrti rapidno gubila svaku socijalnu funkciju. Od njihove sposobnosti prilagođavanja na takve uslove zavisilo je i njihovo preživljavanje. Ako ne bi odmah bili usmrćeni u gasnoj komori, piše Ameri, bili su primorani da lažu i izdaju se za zanatlije čije bi sposobnosti ubrzo bile stavljene na proveru. To je njihovu eliminaciju odlagalo na neko vreme. Intelektualci su pre svega svrstavani u ljude bez radnih svojstava, u lumpenproleterijat logora, najnižu radničku klasu za prenošenje materijala i razvlačenja kablova. BUĐENJE KLASNE SVESTI U Srbiji se godinama, nakon pada Miloševića, postavlja pitanje da li se nešto zaista promenilo . Uvek usledi odogovor da jeste , a kada se neko zapita šta se konkretno promenilo, počne se nabrajati pristup nebrojenim evropskim i svetskim organizacijama iz kojih je Srbija bila izopštena u toku Miloševićeve vladavine. Napokon dolazi i stavka belog šengena koja bi trebalo da svima zauvek zapuši usta . Potom sledi obećanje rasta bruto nacionalnog dohotka i povećanja plata s jeseni. Međutim, talasi štrajkova koji su usledili poslednjih meseci govore nešto drugačijim jezikom. Lumpenproleterijat koji provodi dane i noći na prugama i putevima, braneći svoja osnovna prava, s jedne strane govori o tome da su klasne razlike postale više nego dramatične dok s druge uliva elementarnu nadu da je neko gibanje, neki neznatni pomak nakon pada starog režima učinjen i da se on ogleda upravo u sticanju svesti da se jedino borbom može doći do promene jednog ustaljenog načina života, a prema tome i poslovanja, te upravljanja sistemima. Ono što je počelo da sazreva u radničkoj klasi, bilo da su u pitanju privatizovani industrijski kombinati poput „1. maja" iz Lapova ili knjižara, koje su tajkuni otkupili za sitan novac poput beogradskog „Gece Kona", predstavlja prve realne znake promene stava prema društveno-političkom okruženju. To se, međutim, još uvek nije dogodilo u kulturi Srbije. Ova zimska sezona svedoči o njenoj miloševićevskoj konzistentnosti. Naime, lumpenproleterijat kulture, tj. intelektualci koji su tokom devedesetih godina ostali bez svojstava još uvek nisu došli do stupnja svesti koji bi ih naterao da izađu iz svojih rupa i legnu preko šina čekajući da ih voz Nebojše Bradića i njegovog ministarstva konačno pregazi, ili da ih Dačićeva policija najuri nazad u rupe, ili pošalje nekud na novo razvlačenje kablova . LEŽANJE NA ŠINAMA Da li to znači da je uprkos brojnim pred-integracijskim procesima, i uprkos famoznom belom šengenu, kulturni prostor Srbije ostao dehumanizovan i imun na bilo kakav kritički diksurs? Da li to znači da onaj mali broj intelektualaca koji je ostao u kanalima, neću da kažem – rovovima, još uvek ne može da reafirmiše svoja socijalna svojstva i dođe do nekog regulatorskog glasa u tranzicijskim procesima, koji se u ovdašnjoj kulturi manifestuju kao nacionalni imperativ očuvanja memorandumskog stanja ? Pregled glasanja žirija za nekoliko književnih nagrada u poslednjih mesec dana može poslužiti kao odličan pokazatelj ovih intencija. U januaru je proglašena dobitnica NIN-ove nagreda – Grozdana Olujić ( Glasovi u vetru , SKZ) čiji je glavni oponent bio Žarko Komanin ( Ljetopis večnosti , SKZ). Kada sam čuo ovu vest, setio sam se da sam poslednji put za laureatkinju čuo u prvom razredu osnovne, kada sam po komandi učiteljice bio prinuđen da kupim Olujićkinu knjigu bajki Sedefna ruža . Setio sam se da imam čak i njen autogram iz 1979; shvatio sam da je taj zaboravljeni primerak odjednom dobio na tržišnoj vrednosti. No da li je baš tako? Žiri je ove godine, ipak, otišao korak dalje, eliminišući svaki korektivni glas unutar užeg izbora. Produkcija SKZ-a je tobože toliko dominirala scenom da se veliko finale odigralo među njenim piscima. Jedini čovek koji je u tom žiriju mogao da iskoristi svoje neprikosnoveno radničko i klasno pravo u tom trenutku i da „legne preko šina" bio je nekadašnji filmski i književni kritičar – Milan Vlajčić. On, međutim, ne samo da nije legao preko šina nego se pridružio Dačićevoj policiji i simbolički pretukao ono malo autora koji su pokušali da misle i pišu drugačije: glasao je za konzervativniju knjigu u finalu, tj. za Komaninov Ljetopis . Na dodeli je isti taj Vlajčić jetko potkačio predstavnice ženskog pisma koje će, pretpostavio je on, biti iznenađene sedefnim pisanjem NIN-ove laureatkinje Olujić. A kome je Vlajčić zapravo uputio svoju opasku: Jeleni Lengold, Radmili Lazić, Biljani Srbljanović, Dragani Mladenović ili možda Isidori Bjelici, Vesni Radusinović i Mirjani Bobić. Svakako ne ovoj drugoj grupi autorki, jer one su i Vlajčiću i ostalima sasvim prihvatljive. Da ovo licemerje bude još veće, isti taj mrtvi kritičar Vlajčić se na svečanoj dodeli NIN-ove nagrade u foajeu izvinjavao piscu iz užeg izbora - Zvonku Karanoviću ( Tri slike pobede , Laguna), očigledno osećajući grižu savesti zbog neiskorišćenog prava da se ispruži preko šina i prvi put u životu pokaže da u njemu ima još neke supstance osim miloševićevske volje za proizvođenjem memorandumske magle. NACIONALISTIČKI SINDIKAT Slične stvari su se dogodile i sa nagradama Izviiskra Njegoševa (Rajko Petrov Nogo), Vital (Slobodan Vladušić) i „Dimitrije Mitrinović" (Jovan Zivlak i D.J. Danilov). Ništa se u ovim žiriranjima nije dogodilo mimo očekivanog. Članovi žirija, sve sami karadžićevci sa reputacijom univerzitetskih profersora i antiNATO peticionaša, odigrali su svoje uloge besprekorno. U njhovim redovima nije bilo nijednog kandidata koji bi mogao da dođe do pomisli da zbog nečega treba leći preko šina . Naprotiv, oni su napisali svoja besmislena obrazloženja i „zavrteli još jednu godišnju tranšu" sindikalne pomoći lokalnim spisateljima-nacionalistima u iznosu od nekoliko desetina hiljada eura. A gde je piscima dobro, profesorima/kritičarima još je bolje. Sve radi po davno utvrđenom planu a nema ni „ludaka" koji bi izašli na šine i svojim životima zapretili da takav voz ne može više da prolazi istom trasom. Zanimljivo je da se i delegacija nemačkih izdavača, koja je pre nekoliko dana boravila u Beogradu i Novom Sadu, najpre zapitala ko to sedi u famoznim žirijima. Okupljeni srpski penovci, radnici Bradićevog ministarstva i postmodernisti na vlasti samo su vrteli glavama i gledali oko sebe kao da neko drugi treba da odgovori umesto njih. A kada se nije našao niko da to učini, priznali su da o nagradama u Srbiji uglavnom odlučuju profesori univerziteta, doktori književnosti, specijalisti za za renesansu i humanizam, romantizam, realizam, za Modernu, za književnost srpske Krajine i Republike Srpske, za kulturnu istoriju svih srpskih autonomnih oblasti kao i za Ćosićev opus. Nemci nisu mogli da veruju da takav sistem opstaje i da se „intelektualna elita" još uvek miri sa takvim stanjem stvari, tj. da se još nije našao neko ko bi izašao na prugu i legao na šine. Penovci su uglavnom ćutali ili frfljali kako im nagrade malo znače, kao i da su šine prilično neudobne za popodnevnu dremku. REZOLUCIJA I PRUŽNA REVOLUCIJA Pokrenuta priča o izglasavanju Rezolucije o Srebrenici u srpskom parlamentu izazvala je dosta komentara kao i zahtev da se hitno usvoji i „Kontrarezolucija" koja bi izbalansirala stanje na berzi žrtava. Ukoliko bi, međutim, došlo do izglasavanja „Kontrarezolucije" izgubila bi se svaka nada u mogućnost uspostavljanja intelektualnih svojstava u jednom dehumanizovanom društvu, koje već vekovima živi u saglasju sa diskursom srpske viktimizacije. On je toliko jak da se svake godine ciklično obnavlja i prepevava u knjigama koje bivaju nagrađene i umetane u srpski književni kanon. Rajko Petrov Nogo je možda najistaknutiji primer takvog „kontrarezolucijskog" pisanja. Ne tikaj u me , Nedremano oko i njegove proslavljene besede predstavljaju školski primer takve literature. Ni ostali laureati ove zimske sezone nisu daleko od „kontrarezolucijske opcije". O žirijima ne treba ni govoriti jer oni budno bde nad svakim „kontrarezolucijskim slovom"; sa građenjem i čuvanjem kanona nema igre. Samo jedan pogrešan potez može poljuljati kulu nacionalističke kulture u čijim temeljima je jedan tabu, čije kršenje dovodi do opšte histerije: od SANU do Beogradskog univerziteta. Poštovanje tog tabua utiče na postupke tobožnjih intelektualaca kakav je Milan Vlajčić, taj tabu trasira zvaničnu srpsku književnost, za vrhunsku vrednost proglašava trabunjanja o stajama u RS, utiče na raspodelu sredstava za projekte u kulturi, mirenje sa stanjem u žirijima, taj tabu dehumanizuje javni diskurs i učinak intelektualaca svodi na minimum. Stoga bi ležanje na šinama trebalo da znači i ukidanje tog tabua, jer genocid u Srebrenici se dogodio. Pitanje je samo ko će to učiniti. Da li je Marko Karadžić, državni sekretar za manjinska i ljudska prava, jedini koji već mesecima sam leži na pruzi, izložen pljuvanju i opštem preziru? |
|