Politička odgovornost muftije Zukorlića
Intervju: Aida Ćorović, direktorka NVO Urban-in

Slađana Novosel

Prenosimo razgovor sa Aidom Ćorović, u kojem ona govori o atmosferi netrpeljivosti, nasilja i političkih manipulacija skrivenih iza verskih amblema unutar bošnjačke zajednice u Sandžaku - kao i uvek, potpomognutih veštim manipulantima iz Beograda. Razgovor koji je objavljen u Danasu razumemo i prihvatamo kao oblik izvinjenja javnosti, zaprepašćenoj odlukom redakcije ovog dnevnog lista da ustupi prostor skarednom govoru mržnje upućenom Aidi Ćorović. Apsolutno i bezrezervno podržavam pravo svake muslimanke da se pokrije. Smatram da je to osvojeno ljudsko pravo, deo verskih sloboda i da u hidžabu nema ničeg opasnog, kaže u razgovoru za Danas Aida Ćorović, direktorka NVO Urban-in iz Novog Pazara, čiji je tekst u Danasu o slučajevima kolektivnog prihvatanja hidžaba na tribinama u Sandžaku izazvao lavinu reakcija. Ćorovićeva se našla na udaru radikalnih muslimana koji su joj odgovorili nizom uvreda, a iz civilnog sektora je zamereno Danasu što je objavio takva reagovanja.

Posle „razmenjenih“ reagovanja između vas i strane koju prozivate, da li je vaša bezbednost ugrožena?
Jeste mi bezbednost ugrožena! Atmosfera linča se podstiče preko medija pod kontrolom IZ i muftije Zukorlića. Očigledno je da na mene, ali i na brojne misleće ljude u Sandžaku podignuta hajka, stvara se atmosfera linča i potpuno opravdano je da na ulici neko može da vas pljune, prebije ili ubije i da to će uraditi „u ime Alaha“. Jako je važno da se o nasilju koje sprovodi Zukorlić javno progovori i da oni koji su ga podržavali, prestanu da daju legitimitet jednoj nasilničkoj i retrogradnoj politici koja preti da uništi svaku valjanu, građansku vrednost u Sandžaku. Snažno se protivim manipulacijama koje dolaze s bilo čije strane, a posebno su te manipulacije opasne ako se vrše od strane zvaničnika IZ u Srbiji, kaže Aida Ćorović u nastavku razgovora. - Demonstriranje novopokrivenih mladih žena u medijima isključivo je imalo za cilj da u javnosti stvara sliku poslušne muslimanske žene, skrojene po uzusima muftije Zukorlića. Mislim da je sve ovo smišljeno radi kontrole više od 50 odsto populacije, a preko žena kontrolisale bi se čitave porodice, kao što se to već radi u Avganistanu i drugde. U sve ovo monstruozno se uklapa sve glasnija priča da će IZ osnovati i posebno ginekološko odeljenje, jer „prave muslimanke“ valjda ne može da gleda baš svaki lekar ginekolog. Bojim se da, ako se ne spreči ovo ludilo, mi možemo imati na delu sve metode prisile nad ženama, poput obrezivanja, kamenovanja i odsecanja nosa za svaku onu ženu koja se drzne da pokaže otpor Zukorliću i njegovim talibanima. Tekstovi koji na najvulgarniji i najprimitivniji način vređaju moje koleginice i mene samo su sitnica u odnosu na ono šta će se ovde dešavati ako Zukorlić ne bude zaustavljen. Na ovaj način, Zukorlićevi poslodavci iz bezbednosnih struktura ubijaju dve muve: radikalizuju ovaj prostor, a retke NVO aktiviskinje ućutkuju i diskvalifikuju kao „neprijatelje Bošnjaka i islama“. Danas nijedna misleća žena u Sandžaku nije bezbedna.

Da li feminizam i hidžab imaju dodirnih tačaka?
Svaka borba za prava žena, za njen bolji status u društvu, za kvalitetne socijalne servise, dobro obrazovanje, otpor nasilju u porodici su za mene suština feminističkog delovanja i nije važno da li to radite sa maramom ili bez nje, sa dugom ili kratkom kosom, u pantalonama ili u suknji, važno je da je rezultat na kraju dobar po žene u celini. Neke od najdoslednijih i najutemeljenijih feministkinja koje sam upoznala nosile su hidžab i to im nije smetalo da postignu neverovatne rezultate u borbi za prava žena. Preko međunarodnih feminističkih grupa u kontaktu sam sa nekim od velikih muslimanskih feministkinja i veoma držim do tih mreža ženske podrške.

Na čemu zasnivate ocenu da se na ovom prostoru vera zloupotrebljava?
Brojna sociološka istraživanja poslednjih godina pokazuju da najveći broj ljudi u Srbiji ima najveći stepen poverenja u verske zajednice i crkve. To nije neobično, pogotovo ako se verske zajednice doživljavaju kao paradigme Boga na zemlji. To daje neupitnu moć veri i eksponentima vere, odnosno verskim zajednicama. Na žalost, tanka je linija između onih koji prakticiraju veru na suštinski način i onih koji manipulišu njome. Kratkoročno, možda može izgledati da za takvo ponašanje verski lideri neće odgovarati, međutim, dugoročno, takvo manipulativno ponašanje biće žigosano, prokaženo i na mnogo načina sankcionisano. Ukoliko je odgovornost da vršite neku funkciju veća, veća je i kazna za one koji su tu odgovornost zloupotrebili. U tom smislu, muftija Zukorlić ima ogromnu odgovornost za negativna dešavanja u Sandžaku, pa će, sigurna sam, i konsekvence koje će trpeti biti u skladu sa onim što je uradio. Ja ovakav stav gradim na filozofskim i sociološkim premisama, ali mislim da će i vernici naći utemeljenje ovog stava u religijskim načelima.

Država Srbija se optužuje za diskriminaciju Bošnjaka. Da li su takve optužbe opravdane?
Ko razume političke igre, ovakvi scenariji su već viđeni na ovom prostoru. To je isti recept po kojem je godinama funkcionisao Sulejman Ugljanin - državi javno trebaju neprijatelji, ali ispod žita rade zajedno. Početkom devedestih u javnosti se sticao utisak da je Ugljanin najveći naprijatelj režimu Slobodana Miloševića, da hoće da otcepi Sandžak, ljudi su se naoružavali itd. Zapravo, on je sve vreme bio veoma važan izvršitelj radova na terenu državno-bezbednosnih službi. To sada isto radi muftija Zukorlić. Vrlo svesno i uz pomoć proverenih metoda državne bezbednosti stvara atmosferu šizofrenije kod građana Sandžaka. Jednu manjinu najbolje mobilišete protiv države tako što koristite poluistine i neretko istine, samo je kontekst u kome se koriste diskutabilan.

Na šta konkretno mislite?
Zukorlić se poziva na nerešene ratne zločine iz devedesetih, katasrtofalno ekonomsko stanje, lošu infrastrukturu, permanentno zanemarivanje ovog regiona od strane države, vešto manipuliše nezaposlenim i ojeđenim građanima... Pitanje je, međutim, zašto se Zukorlić svega toga setio baš sada, zašto je o stradanjima Bošnjaka s početka devedesetih progovorio tek u poslednje dve godine. Bez srama je, na tribini koju je upriličio povodom proslave školske slave, izjavio da je to bilo opasno vreme i „da je Bošnjacima bilo važno da spasu vlastitu glavu“! Ovakvu odvratnost ne bi izgovorio niko, doli onaj ko nema ni trunku morala i obraza. Da je ikada pročitao ijednu reč o suočavanju s prošlošću, znao bi da ćutanje o zločinima znači prihvatanje zločina! Kako to da su i tada hrabre žene u Sandžaku govorile javno o zločinima!? Kako je moguće da one nisu brinule za sopstvenu sigurnost i sigurnost svojih porodica!? Zašto je Zukorlić ćutao o Srebrenici do unazad dve godine? Zašto mu je tako dugo trebalo da preko jezika prevali istinu o tome? A, kada se osmelio da o tome priča, otišao je na to stratište u besu i sjaju svojih džipova i s pištoljima svojih telohranitelja! Niko kao on nije pljunuo i ponizio ta mezarja (groblja) i on je poslednja osoba koja ima pravo da govori o Srebrenici.

U javnosti je imalo odjeka i Zukorlićevo protivljenje obeležavanju Svetog Save u školama?
Nađite mi jedan suvisao razlog da o školskoj slavi progovori baš ove godine, osim da je to deo predizborne kampanje. On je bio prijatelj Zorana Đinđića, zašto njemu nije rekao da to vređa verska osećanja muslimana u Sandžaku? Sedamnaest godina Muamer Zukorlić je na čelu IZ i tek sada počinje da shvata u kakvom okruženju živimo i šta nam se u prošlosti dešavalo. Najsramnije od svega je što sve ove manipulacije vrši u ime islama, što se krije iza onoga što je sveto za veliki broj ljudi u Sandžaku. Nažalost, ljudi imaju kratko pamćenje i bez obzira na stradanja koja smo prošli u poslednjih dvadeset godina ponovo veruju lažima jednog vlastoljubivog i koristoljubivog čoveka.

Kako vidite rešenje problema na ovom prostoru?
Bez obzira na silu koju svakodnevno demonstrira, na govor mržnje i munafikluk (spletkarenje) koje permanentno seje kroz svoje medije, na oružje svojih telohranitelja, ogroman novac kojim plaća ćutanje poslušnika, mislim da su moć i uticaj muftije Zukorlića sve manji. On sve više postaje jedna vrsta karikature sebe samoga, jedan pomalo klovnovski, tragikomični lik, a mene sve više podseća na Iznoguda, skarednog lika iz stripova, na onog čovečuljka koji čitavog života želi da postane kalif umesto kalifa. On i sve ono što radi je anahrono, pogrešno i politički osuđeno na propast. Na globalnom nivou vidimo da se demokratija i demokratski procesi šire nezadrživim tempom, videli smo poslednjih dana primere Tunisa i Egipta, počinju da bukte mnoga druga žarišta slobodne misli, tako da je unazađivanje i sprečavanje tih procesa u srcu Evrope, protivprirodni blud.

Koliko su u Sandžaku jake snage istinske građansko-demokratske orijentacjie?
Ono što se nedovoljno jasno i snažno vidi u Sandžaku je sve veći broj mladih koji ne žele ničiju čizmu na glavi i tu energiju treba kanalisati. Zatim, treba jačati civilni sektor i ohrabrivati građanske inicijative u svakom od gradova Sandžaka. Pre par nedelja, nas nekoliko nevladinih organizacija iz celog Sandžaka zajedno sa Centrom za praktičnu politiku iz Beograda napravili smo „Koordinaciju civilnog društva u Sandžaku“, sa ciljem da, zajedno sa građanima svih nacionalnosti, izradimo dokument koji će biti polazna osnova za rešavanje problema u Sandžaku. Mi imamo cilj i vizuju i želimo da kroz konstruktivan i proaktivan pristup postanemo partneri državi. Srbija je naša zemlja i smatram da građani Sandžaka zaslužuju da budu njen najbolji deo. S druge strane, država mora da pomogne da budu pronađeni strateški partneri iz inostranstva, da neki od ključnih privrednih objekata budu prodati i da se ljudi zapošljavaju ovde. Kad imate zadovoljne građane, onda nijedna autoritarna ideja neće moći da nađe uporište ovde.

Kako komentarišete to što je Danas objavio reagovanje potpredsednice Muslimanskog omladinskog kluba na vaš tekst o hidžabu? U njemu je izneto niz uvreda na vaš račun, što je izazvalo zgražavanje demokratske javnosti.
To nije reagovanje na moj tekst, jer sam napisala vrlo afirmativan tekst u korist hidžaba. „Reagovanje“ koje je objavljeno usmereno je da moj privatni život prikaže kao promašen i da dezavuiše sve ono što sam radila kao braniteljka ljudskih prava. To je primer govora mržnje i poziv ni na jedan zakon ne opravdava objavljivanje u bilo kojem mediju takvog teksta, koji ilustruje o kakvim ljudima i o kakvoj politici se radi koju oni sprovode u Sandžaku. Takav tekst je „kolateralna“ šteta koja je izazvala burno reagovanje najšire javnosti u Srbiji i van nje. Nadam se da je ovo početak raskrinkavanja nasilničkog ponašanja muftije Muamera Zukorlića i njegovog najbližeg okruženja, da se konačno shvati da se on krije iza islama i zloupotrebljava ga na najprimitivniji i najgrublji način. Ovaj tekst i većina drugih plasiranih u verskom časopisu Glas islama i reviji za politiku i kulturu Sandžak, samo su prve naznake onoga kako će se ponašati i kako će Sandžak izgledati ako ovakvi ljudi dođu na vlast.

U nekim krugovima na snazi je teza Bošnjak jednako musliman. Zašto su anatemisani oni koji to ne prihvataju?
Činjenica je da je, nakon raspada bivše Jugoslavije, većina ljudi zdušno prihvatila nanovo pronađeni verski i nacionalni identitet i u tom smislu Bošnjaci / muslimani nisu bili izuzetak. Kod Bošnjaka je došlo da intenzivnije reakcije, upravo zato što su bili tek na početku svog nacionalnog profilisanja, verski identitet im je bio prilično nedefinisan i bled, a u ratu su upravo oni bili najveće žrtve. Sve to, ali i određena zatvorenost i tradicionalizam sredine, doprinelo je da Bošnjaci i muslimani Sandžaka prigrle nacionalne i verske uzuse kao jedini imperativ opstanka na ovom prostoru. Stradanje Bošnjaka u BiH na izvestan način je u Sandžaku shvaćeno kao biblijska kazna nad Sodomom i Gomorom i upozorenje da je neohodno vraćanje vrednostima koje Kur’an propoveda. Posle rata, odvojeni od Bosne koja se bori sa sopstvenim problemima, a prepušteni Srbiji ogrezloj u nacionalizmu, sandžački Bošnjaci upadaju u period „čekića i nakovnja“, što dodatno produbljuje njihove frustracije. Na žalost, intelektualne i političke elite Sandžaka, koje su bile dužne da stvaraju bolji i kvalitetniji odnos sa Beogradom i Srbijom, pokazuju visok stepen intelektualne impotencije, politički poltronizam i previše pragmatizma koji ima za cilj obezbeđenje lične ili partijske koristi. No, sve te „dečje bolesti“ rađanja jedne nacije imanentne su Bošnjacima, pa su normalna i određena zastranjivanja, traženja i greške koje, u suštini, najskuplje koštaju same Bošnjake. Mešanje verskog i nacionalnog identiteta, savršeno pogoduje upravo Zukorliću koji on obilato koristi stvarajući privid neprikosnovenog autoriteta, ne bežeći od sve češće prakse da deformiše islam i da brutalno unakažava autentično učenje Muhameda a. s.