 |
||
|
Pravoslavni Hitler-Jugend Na svom sajtu, Patriotski front lepo objašnjava čime
se vaskoliko bavi. Sledi objašnjenje: Kako to u praksi izgleda, vidi se u sledećem objašnjenju: Dug je put bio do krajnjeg odredišta, Novosibirska. Let je bio ugodan, propraćen širokim ljubaznim osmesima ruskih stjuardesa, pa iako je trajao 6 časova (2 do Moskve i 4 do Novosibirska), prošao je bez većih napora. Kolika je gostoprimljivost domaćina, pokazuje se na svakom koraku, od dočeka atamana prvog kampa na aerodromu, pa sve do kraja našeg boravka. Nijednog momenta se nismo osećali kao stranci, već kao stari znanci, uvek dobrodošli. To nas je osnaživalo i činilo radosnima, pa svaki napor u vežbama nije bio tako težak i nepremostiv. Boravili smo u 3 kampa: „Zastava Sibira“, „Polevoj stan“ i „Admiral Nahimov“. Upoznavali smo postepeno život kozaka, vojne objekte, oružje, vežbe, načine odbrane,... ojačavali i dušu, i telo. Spavali smo pod šatorima, u barakama, garnizonima, hranili se i kao nomadi, i kao gosti luksuznog hotela. Sve smo probali i bili ushićenii novim saznanjima. Vatreno krštenje smo doživeli u prvom kampu, gde je bilo najteže izdržati, jer tu smo živeli „u saživotu sa prirodom“: jeli nova, vrlo jednostavna i neobična jela sa obiljem voća, gorkih sireva, prali posuđe u reci, kupali se u njoj, učestvovali u borbama, vežbali poligone, sklapali i rasklapali oružje, kao prava vojska, jahali konje i ... To je ciljno rađeno, od težeg ka lakšem, pa tako i ova naša obuka. Ali, prelepo je bilo upoznati male Ruse, koji su nas sa znatiželjom gledali i zapitkivali, slušati njihove pesme, koje greju dušu, učiti dečije igre, gledati Ruskinje kako pletu kozačke pojaseve i uživati u mirisima i zvukovima bogatih šuma. Seleći se u nove kapmove, naše iskustvo je bivalo sve veće i dragocenije. Nestrpljivo smo iščekivali svaki nov susret. Naš verni saputnik, kozak Sergej je nesebično davao informacije o svemu što nas je zanimalo, uvek sa toplim osmehom i blagim pogledom. Svaki kamp je iziskivao nove napore, ali bivali smo sve više uigraniji i spretniji. Prenosili su nam njihovo znanje o oružju, učili nas mačevanju, bacanju noževa, vežbama brzine, spretnosti i izdrživosti, a pri tom smo saznavali o njihovim običajima, učili nas kozačkim pesmama i posećivali manastire. Ruski manastiri su bogato ukrašeni, sa mnoštvom zlatnih kupola, lukova i ikona, da ti dah zastane. Molitve, slične našima, monasi i svo sveštenstvo imaju isto držanje, poglede i pokrete, kao i svi naši predstavnici crkve. Samo, moram da priznam, veći su vernici od nas, što se oseća na svakom koraku i u svim društvenim slojevima. Njihova vojska se moli pre svakog obroka, a i zahvaljuje molitvama na svakoj datoj blagodeti i uspehu. Koliko smo dobrodošli, ukazivano nam je svakog trena. Prilikom poseta manastirima, iznosili su nam svakakve đakonije, mnoštvo jela i voća, nudili nas, pravili nam jela po željama, trudili se da nam pokažu sve što je lepo, darivali raznim poklonima, priređivali dečje priredbe. Nezaboravne su posete divno uređenog parka, sa vatrometom raznih boja i mirisa cveća, ZOO-vrta, kojem kraja nismo sagledali, a pojedine životinje smo prvi put i videli. Zadivljeno smo posmatrali skulpture dinosaurusa, po ZOO-vrtu, koje su tako verno prikazani da nam se činilo da će svakog trena krenuti u lov. Ovaj vrt je ogroman, dužine 12 km, lepo uređen i bogat retkim životinjama. Nismo mogli da se nadivimo lepotama ovog parka, pa smo često oduševljeno uzdisali i pozivali jedni druge da pokažemo šta smo videli, pazeći da nam nešto ne promakne. Imali smo sreću da budemo prisutni i na velikim državnim i crkvenim proslavama, kao i retkom prirodnom fenomenu - pomračenju Sunca. Naime, posmatrali smo proslavu Dana VDV, pa smo tada imali priliku da vidimo akrobacije pilota i padobranaca. Da čovek ne poveruje, šta sve oni mogu da urade! Veličanstvena je bila i proslava Dana Sv kneza Vladimira, gde smo se i mi na gradskom trgu predstavili pevanjem pesama: „Uskliknimo s` ljubavlju“ i „Marširala kralja Petra garda“, a uz pesmu „Tamo daleko“ su nam se priključili i kozaci, kao i grlate Ruskinje, koje su znale ovu našu pesmu. Htelo je srce da nam iskoči od sreće i ponosa! Pa oni nas iskreno vole! Trgom se čuo gromoglasan aplauz namenjen i nama, i njima, a i zajedništvu naša dva naroda – poreklu i veri. Blagosiljao nas je njihov visoki velikodostojnik, a mi smo ga celivali. Bili smo atrakcija toga dana, pa je osmeha i tapšanja bilo na pretek. Eh, i sad kad se setim tih momenata, zatreperi mi u srcu od naleta emocija. Da ne zaboravim i nešto vrlo značajno što smo tamo doživeli – pomračenje Sunca, prirodni fenomen koji se viđa u 150 godina jednom, a što je vrlo važno, upravo u u Novosibirsku je bila najbolja vidljivost, te se ovde sjatilo bezbroj novinara i snimatelja iz celog sveta, Zamislite, i mi smo imali sreću da tada budemo tamo i kroz zatamljeno staklo posmatramo poklapalje dva nebeska tela. Trenutak za pamćenje! Moramo pomenuti da nam je najluksuzniji bio smeštaj u objektima specijalnih vojnih jedinica, gde su nam na raspolaganju bile saune, bazeni, prepuni frižideri hranom, bogati meni u kantinama, gde su nam omogućili da se vozimo oklopnim vozilima i sve nam se činilo kao u bajci, a ne u garnizonu elitne vojske. Skoro smo mogli da osetimo kolika je velika fizička spremnost ovih vojnika, odlučnih pogleda i pokreta. Odmah se primećuje snaga njihovog tela i uma, prikaz za divljenje. Tu su nam omogućili mali predah za naredni kamp i nezaboravne dane uživanja. Trudili smo se da fotoaparatom zabeležimo i ovekovečimo sva dešavanja i lepote Novosibirska, ali pravi doživljaj, dubinu svih emocija izazvanih tamo je teško zabeležiti, pa i ispričati. To se samo može tamo doživeti, a sve ostalo je samo bleda kopija nečeg tako prelepog i nezaboravnog. Veliko HVALA novim prijateljima, Rusima, na nesebičnom davanju dragulja njihove tople slovenske duše, na srdačnim pogledima, gde bi svaka reč bila suvišna, na zvonkim pesmama koje su se razlegale širokim prostranstvima, bogatim šumama, u kojima se, iako za nas nerazumljivim rečima, osećala snaga i dobrodušnost ruskog naroda, na pruženom znanju i umenju veština odbrane, na svakoj novoj naučenoj ruskoj reči, na snažnom stisku ruke i tapšanju po ramenu, na molitvi upućenoj nama, na blagosiljanju velikodostojnika, na svakoj ubranoj voćki, namenjenoj nama, deci iz Srbije, zemlje koja još jedino veruje u podršku i snagu Rusije. Bilo bi lepo pozvati ih da im uzvratimo gostoprimstvo, pa da se potrudimo da se odužimo za sve blagodeti našeg boravka, da im pokažemo da i mi njih poštujemo i volimo. Ne znamo da li ćemo uspeti u toj nameri, ali bi bilo lepo darivati i pokazati im deo srpskog nasleđa, naše kulture, tradicije, pravoslavlja. Mi deca, učesnici ovog putovanja, Vam poručujemo,
da ste uvek dobrodošli, produbimo naše zajedničke korene, povežimo
niti naših naroda, ojačajmo sve naše veze i neka naše poznanstvo preraste
u jedno veliko i doživotno prijateljstvo! Kada smo prešli sve te vežbe otišli smo na ručak koji se nikome od nas nije svideo ali smo ga ipak pojeli jer smo bili gladni i iscrpljeni, uveče smo igrali tradicionalne igre kozaka. Sledeći dan smo otišli na strelište odakle smo pucali i vežbali bacanje bombe, taj dan sam se toliko ispucao da mi je uvo zvonilo tri dana posle toga. Pri povratku smo stali i razgledali tenkove na kojima smo se i slikali. Iako smo u Sibirskoj Zastavi bili samo tri dana učinilo mi se kao da smo bili 6. Kada smo krenuli u drugi kamp bio sam tužan jer napuštam nove drugove i jer mi se ovo mesto jako sviedlo. Pošto je put u novi kamp trajao dugo mi smo stali da prenoćimo u specijalnim jedinicama SPECNAZ, gde smo se vozili oklopnim vozilom. Ujutru smo nastavili naš put u novi kamp, a kad smo stigli tamo videlo se odmah da ovaj kamp ima dobre uslove. Odmah po dolasku nakon što smo se smestili u šatore otišli smo na vežbu gde smo imitirali medveda. Sutradan smo išli na drugu vežbu gde smo vežbali mačevanje i gde smo radili fizičke vežbe. Vežbe su se menjale svaki dan dok smo bili tamo ali su najčešće bile imitiranje medveda i mačevanje. Dva puta smo jahali konja i to mi se nikako nije svidelo jer nisam neki ljubitelj konja. Ovde sam upoznao mnogo prijatelja i mesto mi se jako
svidelo ali sam uvek bio za to da se vratimo u prvi kamp. Nakon šest
dana u ovom kampu krenuli smo u novi kamp koji se nalazio u gradu
Bercku. Ovde smo bili raspoređeni u dve sobe i ovaj kamp nam nam je
bio odmor posle prva dva. Nismo imali uno stvari da radimo pa smo
se većinu vremena dosađivali ali zato smo uveče imali žurku. U ovom
kampu sam upoznao puno drugova i drugarica od kojih su samo neki Maša,
Katarina i Roman. I ako nas je u sva tri kampa budila glasna muzika
mi bi smo uvek ostajali još u krevetu dok neko ne dođe po nas. Predzadnji
dan u ovom kampu i na našem putovanju otišli smu u park i u manastir,
a zadnji dan u zoološki vrt u Novosibirsku u kojem nismo videli mnogo
životinja jer su u to vreme spavale, ali mi se dopao. Sutradan ujutru
u tri sata smo krenuli kući: Novosibirsk-Moskva-Beograd-Bačka Palanka.
Ceo ovaj put mi se veoma svideo i rado bih išao opet kada bi mi se
ukazala prilika za to. A naročito bih posetio kamp Sibirska Zastava.
Ništa od ovoga ne bi bilo da nije naših organizatora Patriotskog Fronta,
naših vođa puta Ilije i Snežane kao i domaćina iz Rusije. U drugom kampu u kojem smo boravili bilo je fantastično. Ujutro pre doručka smo imali mali trening za razgibavanje,a posle doručka su uglavnom bili borilački treninzi. Naučili smo mnogo toga i na tome se zahvaljujemo ljudima koji su nas obučavali. Kupali smo se u reci i jako lepo zabavljali. Imali smo više slobodnog vremena za druženje i odmaranje. Deca iz kampa POLEVOI STAN su jako lepo vaspitana i savršena za druženje. U tom kampu smo proveli šest dana. Kada smo odlazili u poslednji kamp koji je trebalo da posetimo počela sam da plačem jer mi je bilo jako žao što se opraštam od ljudi i dece koju sam zavolela. Treći kamp u kojem smo boravili je bio bolji samo zato jer smo imali sobe i krevete. Ali bez obzira na sve jeko su mi nedostajale aktivnosti kojima smo se bavili u predhodnim kampovima.Tu je takođe bilo puno dece sa kojima smo se družili. Zaboravila sam spomenuti Rusku kuhinju i mogu reći da nije mnogo različita od naše Srpske. Redovno su nas posećivali ljudi koje nikad neću zaboraviti: Sergej, Anton,Maksim i dr. Uvek su nam donosili slatkiše i drugu hranu. Priroda u Sibiru je prelepa. Uvek ima svežeg vazduha koji prija svima. U svakom kampu su bile večernje manifestacije kao što su diskoteka, priredba ili ruske tradicionalne igre koje sam zavolela. Svih šesnaest dana koje sam provela u Rusiji čuvam
duboko u srcu i mogu da kažem da bolje i lepše ljude u životu nisam
upoznala. Ova Sibirska avantura bila je jedno sjajno iskustvo i nadam
se da ćemo i narednih godina imati priliku da uživamo u Sibirskim
čarolijama. Stigli smo u drugi kamp.Tamo su nas ugodno dočekali i smestili. Ustaje se u sedam sati, zatim je postrojavanje i idemo na trčanje. Kad se vratimo govori se molitva i diže se zastava.Malo se odmorimo i idemo na doručak. Posle doručka idemo na vežbe.To su vežbe borilačkih veština. One su vrlo zanimljive. Onda je ručak i odmor. Užinamo, a onda je lekcija i opet neke vežbe. Pomalo su i teške. Večeramo i idemo na druženje. Bili smo u manastirima i u hramu. Jednom smo jahali konja. On je veoma brz i hitar. Imali smo nastup u kojem smo pevali dve pesme.To su ' Uskliknimo s ljubavlju ' i Marširala kralja petra garda '. Upoznali smo devojku Ljubu i njenog tatu Valerija. Od njih smo dobili mnogo poklona. Kada su oni odlazili mi smo bili tuzni i uplakani.Došao je dan kad treba da idemo u treći kamp. Pozdravili smo se i krenuli. Bili smo tužni. Stigli smo u treći kamp i smestili se u objekte.U
tom kampu je takođe bilo dece. Išli smo u posete u grad.Bili smo u
manastirima, zoološkom vrtu i gledali pomračenje sunca. Manastiri
su prelepi.U zološkom vrtu ima mnogo lepih i pametnih zivotinja. Kad
smo gledali pomračenje sunca morali smo da gledamo kroz crno staklo.
Tamo smo ručali i kupali se u moru. Bili smo u Botaničkoj bašti. Ona
je puna mirišljavog, šarenog cveća. Na dan Svetog Ilije je mom tati
rođendan. Išli smo na jedno mesto gde su Ruski vojni padobranci proslavljali
dan svih vojnih padobranaca. Posle večere je spremanje za diskoteku.
Jedno veče je bilo mis Nahimova. Poslednje veče su nam priredili priredbu
pred odlazak kuci.Bilo mi je posebno drago kada je moj tata dobio
beretke i sablju od Sergeja,čika Maksima i Antona.Tamo sam upoznala
Iliju i Artjoma i još mnogo dece. Morali smo da idemo kući. Kad smo
stigli na aerodrom i pozdravljali se s našim prijateljima plakali
smo što se rastajemo od njih.Oni su nama toliko slični da se brzo
vezujemo jedni za druge. U Rusiji sam naučila mnogo toga poučnog i
videla zanimljivog što sam mislila da to nikada neću videti i doživeti.
Nadam se da ću opet ići u Rusiju i videti sve naše prijatelje. Mislim
da Rusiju i Sibir nikad neću zaboraviti i da ću je se zauvek sećati. |
|
Srbija,
večito mirna, tolerantna i druželjubiva zemlja, uvek nas prijatno
iznenadi: nakon klerofašističkog veselja na ulicama Beograda povodom
održavanja Gej parade i umetničke instalacije na stadionu u Đenovi
– saznali smo da u ovoj državi sasvim slobodno egzistira nešto što
se zove „Udruženje ratnih veterana Srpskih zemalja 1990-1999 - Patriotski
front“. Nesrećni, a naivni čitalac pomislio bi kako ovo Udruženje
brine o svojim članovima ili penzijama ili ratnim uspomenama na klanje
civila – ali, ne! Na njihovom oficijelnom web-sajtu saznajemo da je
Patriotski front opsednut mladim generacijama: poput Hitler-Jugenda
(za godišta od 14-18) ili Deutsches Jungvolk (za godišta od 10-14)
ili Bund Deutscher Mädel (pokret naci-devojčica), srpski Patriotski
front za pravoslavnu dečicu organizuje boravak u ruskim kampovima,
gde klinci mogu da nauče sve u vezi oružja: kako da pucaju iz puške,
kako da se s leđa privuku neprijatelju, kako da vole Putina više od
svojih roditelja, kako da jednog dana budu pravi Srbski Fašisti i
pomognu svojoj zemlji u borbi protiv mnogobrojnih neprijatelja.