 |
||
|
Vladika Nikolaj kao sumnjiva
duhovna vertikala Primera radi, u njoj su upravo poslednje godine i dani Nikolajevog života na samom kraju svetskog rata ostali nedovoljno osvetljeni. Jedan razlog je jasan – nema još uvek dovoljno materijala o Nikolajevom odlasku iz Jugoslavije godine 1945.) I tu se nalazimo pred poslom koji jednostavno nije urađen. Manje bogoslov a više političar po vokaciji žički se episkop najmanje snalazio u stihiji dnevne politike. To su godine kraja poslednjeg svetskog rata ili još preciznije poslednji dani i odlazak vladike Nikolaja iz Slovenije u emigraciju maja meseca 1945. godine. Zanimljivo jeda su i širi istorijski i politički kontekst zbivanja na jugoslovenskoj i svetskoj sceni ne samo poznati već sasvim dobro poznati ali je malo pa i sasvim nedovoljno poznat tok zbivanja koji je žičkog episkopa odvojio od patrijarha SPC Gavrila Dožića tako da su im se putevi upravo tih dana razišli. Iako događaje znamo – po dokumentima koji su danas uredno publikovani – pomenućemo jedno delo koje već naslovom kazuje da je svetski rat na jugoslovenskom prostoru trajao duže nego u Evropi. (Milan Basta, Rat je završen sedam dana kasnije, Beograd 1982). Kada se ovo delo uporedi sa izvorima koje nude onovremeni nemački izveštaji, te izvori drugih saveznika, vidi se jasno da je u stihiji rata i političkih zbivanja episkop Nikolaj »plivao« na neobičan način, odnosno tako da se nije umeo orijentisati niti prepoznati znake vremena koji su bili sve jasniji i u Jugoslaviji i u Evropi. Kako su Nemci odveli patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logor Dahau dobro je poznato – zaštitili su ih da ne padnu u ruke saveznicima i Titovoj JNA i oni su ih i oslobodili nakon nepunih mesec dana boravka u logoru. Zanimljiva su tu dva dokumenta na koje se zaboravlja. Prvi je potvrda da je SPC odmah nakon rata rekla punu istinu o tome bez ikakvog skrivanja – Glasnik SPC od 31. jula 1945. godine – a to je službeni organ i danas – nije skrivao istinu ni gradio legendu o mučenicima kakva se kasnije stvara. Drugi je naredba vrhovnog zapovednika JNA da se svi zarobljeni vojnici zaštite od nasilja – to je bilo vreme eksplozije slepe osvete kod Zidanog mosta u Sloveniji – i da se uredno »na revers« predaju i zarobljenici i počinioci nasilja organima nove vlasti. To se vidi i iz engleskih dokumenata. Stoga je važno pomenuti događaje i kako se Nikolaj u njima snalazio – od bitke za Staljingrad januara 1943. je bilo jasno da se A. Hitleru ratna sreća nije smešila a posle susreta na Elbi između Crvene armije i američkih savezničkih snaga 25. aprila 1945. tok događaja je bio još jasniji – A. Hitleru je bilo ostalo još manje od sedam dana života koji je okončao 30. aprila 1945. Titova JNA je bila vojni i politički faktor zvanično priznat od saveznika. U vrtlogu dramatičnih zbivanja našao se i episkop Nikolaj u Sloveniji kuda je stigao nakon što su ga Nemci oslobodili – a ne saveznici – i nakon što je ubrzo D. Ajzenhauer odbio njegovu molbu da otputuje u Švajcarsku. Duhovni vođa naroda se nije snalazio u vrtlogu zbivanja – sastao se sa M. Nedićem u Kicbilu i održao je opelo D. Ljotiću čijim je snagama ostao veran bukvalno sedam dana duže nego što je rat zvanično završen. Opelo D. Ljotiću je služio 24. aprila 1945. i tu su se okupili pripadnici poraženih ustaških snaga, četničke formacije i Ljotićevog SDK koji je u svom sastavu još uvek imao i artiljerijski divizion naoružan od Nemaca. Vojvoda D. Jevđević je imao 2.000 vojnika pod oružjem, M. Đujić 6.000, a pristizali su i crnogorski četnici vojvode P. Đurišića sa velikim brojem žena i dece izbeglica. Tu su načinjene greške koje sebi ne dozvoljavaju vojni komandanti, a još manje duhovne narodne vođe koje ih predvode: niko nije pomišljao na polaganje oružja niti na prihvatanje pregovora sa pobednicima. Svi su se nadali da će doći do rascepa u antihitlerovskoj koaliciji i da će se ratna sreća promeniti. Nadao se tome do poslednjeg dana i poglavnik NDH A. Pavelić u čemu se sukobio s »vitezom« Kvaternikom koji je »državu« bio proklamovao godine 1941. Još 15. aprila pukovnik D. Mihajlović se tome nadao i obratio se 15. aprila 1945. nadbiskupu A. Stepincu. Istoga dana su četnički komandanti D. Račić i Neško Nedić pregovarali u štabu generala Lera u cilju dobijanja oružja za novi rat protiv saveznika a znalo se da je Nemačka 9. maja 1945. godine prihvatila bezuslovnu kapitulaciju – akt je ratifikovan sledećeg dana – i da je kraj rata neminovan sa rezultatima koji su već bili jasni. Odgovornost za nasilje nad ratnim zarobljenicima je trostruka – stoji na strani osionih pobednika opijenih pobedom, potom na strani vojnih faktora poraženih snaga i posebno na »duhovnim vođama« u koje je spadao sigurno i vladika Nikolaj koji se tih dana našao u tom vrtlogu zbivanja. Oni se jednostavno nisu mirili sa rezultatima svetskog rata, a što se Nikolaja tiče on se s tim rezultatima neće pomiriti do kraja svoga života 1956. u SAD. Okupljene poražene snage su u Postojni i Gorici priredile vojnu smotru kojoj su prisustvovali i vladika Nikolaj i patrijarh Gavrilo. Izveštaji o toj smotri su nedovoljni ali se zna da su se duhovne vođe obratile »nacionalnim junacima«. Tu nam nedostaju detalji – izveštaji su protivrečni – ali se zna da su započeli razgovori o formiranju neke vlade koja bi okupila sve nacionalne snage za novi rat. Predlog da na čelu vlade bude patrijarh Gavrilo ili vladika Nikolaj obojica su ipak odbili iako se razmatralo i pitanje povezivanja sa armijom ROA generala A. Vlasova. Od toga nije bilo ništa jer se i nekadašnji elitni Staljinov general A. Vlasov već u borbama oko Praga »prestrojavao«. Ni njemu nije pošlo za rukom da prepozna tok zbivanja na ratnoj areni. Ovi događaji su poznati ali nam danas nedostaje recimo govor na smotri koji je navodno održao patrijarh, odnosno iz interpretacija se ne vidi šta je sve ko rekao. Odmah iza toga dolazi do nečeg o čemu ipak imamo dovoljno podataka koji su publikovani ali koji se danas različito interpretiraju – uglavnom u funkciji legende o mučeniku Nikolaju koga čeka venac posmrtne slave pod oreolom sveca u kalendaru SPC. Ono što ipak sigurno znamo mnogo je važnije. Tu i tada putevi patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja se konačno razilaze i o tome se danas dosta zna – ali je i to predmet manipulacija u cilju stvaranja legende o svetitelju i mučeniku koji je našu nacionalnu sudbinu »zauvek« odgonetnuo i proročki sagledao. Ne zna se gotovo ništa sigurno kako je vladika Nikolaj nakon dramatičnih zbivanja u Sloveniji i posle one neobične vojne smotre kvislinških snaga u Gorici – kada su se njegovi putevi i put patrijarha Gavrila Dožića konačno razdvojili – uspeo, i to brzo, da ode u emigraciju. U sećanjima ljotićevskih vojnih zapovednika detalja nema, a engleske ili francuske arhive još nisu sasvim dostupne. Zna se, međutim, da su instrukcije Entonija Idna bile maksimalno precizne i nedvosmisleno jasne – barem one koje su publikovane i dešifrovane. Engleski komandanti sektora su precizno znali ko su patrijarh srpski Gavrilo Dožić i episkop Nikolaj, a to su znala naravno i ova dvojica i po tome su se ravnala. Ako se o episkopu Nikolaju sve ne zna, zna se svaki korak patrijarha srpskog koji je bio – i to u svim poslednjim izveštajima stoji – ubeđeni i prononsirani antifašista. Uostalom, putevi dvojice jerarha su se odavno počeli razdvajati – Nikolaj je još 1944. pre odvođenja u Nemačku rukopoložio Jovana Rapajića i odredio ga za duhovnika u Odseku za veru pri vrhovnoj komandi Mihajlovićeve vojske. Ali je sa patrijarhom bilo drugačije. Kada su 12. oktobra 1944. započele operacije za oslobođenje Beograda, koje su okončane 20. oktobra, patrijarh se nalazio u Sloveniji i bio je izveden iz nemačkog logora. On se – stoji u dokumentaciji – već 1.jula 1945. »uredno prijavio jugoslovenskim diplomatskim i vojnim misijama u inostranstvu«. Obaveštavao je da će se neko vreme zadržati u Evropi radi lečenja, a posebno u Pragu gde je odao posmrtne počasti legendarnom češkom heroju antifašističkog pokreta pravoslavnom mitropolitu Gorazdu koga su Nemci streljali zbog navodnog skrivanja atentatora na gaulajtera Hajdriha. Znamo i to da se Sinod SPC kojim je upravljao mitropolit Josif već 14. jula obratio i to zvanično ministarstvu unutrašnjih poslova DFJ moleći da se obavesti o tome gde se nalazi patrijarh i kada će se vratiti u zemlju – patrijarh se vratio 1. 11. 1946, o čemu su mnogo ranije dali saglasnost Ljubodrag Đurić, komandant Beograda, i drugi zvaničnici među kojima i ruski vojni komandanti fronta čije su snage delovale u sastavuoperacione grupe za oslobođenje Beograda. Mitropolit Josif je u to vreme već bio izrazio blagodarenje JNA i zahvalnost u ime SPC za oslobođenje zemlje. To se sve odvijalo u duhu sporazuma Tito-Šubašić. Zanimljive su dve činjenice: i na strani novih vlasti i na strani nekih krugova u SPC nije se krilo izvesno nezadovoljstvo povratkom prvojerarha SPC u oslobođenu zemlju, ali su vrhovi nove vlasti bile jasne u svojim namerama da urede odnose između države i SPC. Zanimljiv je tu još jedan važan detalj – navodno je patrijarh Gavrilo na samom dočeku rekao obraćajući se svima pa i mitropolitu Josifu – »Videćemo šta su svi radili u Crkvi pa i ti preosvećeni Josife«. Ovo navodi jeromonah Atanasije Jevtić, ali ne navodi izvor a nalazi se u njegovom predgovoru za Josifove Memoare koje smo napred naveli. (U nedostatku boljih izvora, došli smo do onoga što je u ovom slučaju veoma važno. To je verovatno jedino što se može zameriti mitropolitu Josifu za sve vreme njegovog vođenja SPC pod okupacijom. Zvanično glasilo SPC Glasnik objavilo je 1. marta 1942. jedan dokument u kojem stoji da je prelaz Jevreja na pravoslavnu veru »osnovno zabranjen«. Jevreji koji su se nadali da će takvim prelaskom spasiti život bili su bezmalo svi uništeni. Ovaj i ovakav dokument postoji i potpisao ga je, »primio k znanju«, mitropolit Josif. Teškoća je u tome što u nemačkim dokumentima takve zapovesti nema jer su se Nemci dobro čuvali od zapovedanja u SPC osim preko Nedića koji je o tome obaveštavao SPC i mitropolita, ali ni toga u arhivama nema. Otuda ova senka na koju je navodno aludirao patrijarh Gavrilo odmah nakon povratka u Beograd, a do danas nije utvrđeno da li je mitropolit primio neki sličan dopis – a on postoji u Glasniku uredno publikovan). Ostalo je izvesno: ubrzo su predsednik savezne Vlade i Lj. Đurić zatražili prijem kod patrijarha i odnosi su građeni uz teškoće ali su beležili uspon. Zanimljivo je i manje poznato još nešto a tiče se episkopa Nikolaja – nakon patrijarhovog povratka i odlaska Nikolajevog u emigraciju zamrlo je zanimanje za Nikolaja i u samoj SPC koja se menjala u duhu vremena. Svima je bilo jasno da se Nikolajeva politička delatnost i u ratu i u emigraciji mora na neki način zaboraviti. Dela žičkog propovednika nisu zabranjivana, ali nije bilo novih izdanja. U SPC poratnog doba postojao je neobičan odnos prema nasleđu propovednika i političkog tribuna N. Velimirovića – na jednoj i to poluzvaničnoj strani bili su sveštenstvo – parohijski sveštenici koji su prihvatili novo stanje – iz Udruženja pravoslavnih sveštenika FNRJ koje je bilo pod kontrolom vlasti, a na drugoj strani jerarhija SPC – ili njen deo – koja je ostala dosledna Nikolajevim idejama. Na skupštini Udruženja marta meseca 1949. doneta je rezolucija i u njoj stoje i ove reči: »Također se ograđujemo i osuđujemo i rad episkopa Nikolaja Velimirovića i Irineja Đorđevića koji su se i posle oslobođenja zadržavali u taboru imperijalističkih zemalja i sa imperijalistima priželjkuju i kuju novo ropstvo za naše narode a seju mrak, laži i neznanje«. Udruženje je bilo »kolektivni član« SSRNJ i nije bilo popularno kod episkopa ali je njegovo glasilo dosta čitano. Episkop žički je u emigraciji ostao više politička nego crkvena ličnost
i oglašavao se porukama i poslanicama. U tom smislu su nezaobilazna
dva dokumenta – a zna se da u arhivama ima još – koja su doskora bila
manje poznata. Jedan je sačuvan u vidu koncepta u svetogorskim arhivama
i publikovan je u Beogradu u Književnim novinama januara meseca 2002.
godine. Godine 1952. kada je pripremana poseta šefa jugoslovenske
države J. B. Tita Londonu Nikolaj se obratio pismom kenterberijskom
nadbiskupu Anglikanske crkve s namerom da se poseta spreči, uveren
da je za to potreban njegov i autoritet prvojerarha Anglikanske crkve
u Engleskoj iako je u zvaničnom smislu britanska kraljica »starešina
crkve«. Govoreći o J. B. Titu i Jugoslaviji, Nikolaj kaže: Predug je spisak njegovih zločinačkih i po dušu potresnih dela, predug
da bi bio navođen. Obavešteni ste o njima iz prve ruke i nema potrebe
da ih ponavljamo. Ali ja moram naglasiti jedan momenat koji Vas i
mene, kao ljude crkve, najviše zanima: on još uvek progoni crkvu,
ponekad makijavelistički, u rukavicama, u prisustvu britanskih i američkih
posetilaca, a ponekad neronski, u odsustvu ‘savezničkih’ posetilaca: Nama nije poznata kopija iz arhiva – ne zna se da li ona uopšte postoji – kenterberijskog nadbiskupa, ali se zna da je pismo ostalo bez odjeka i učinka: poseta je ocenjena i na jugoslovenskoj i na engleskoj strani kao uspešna a prvi lord Admiraliteta V. Čerčil ju je nazvao – u prisustvu kraljice – istorijskom. Postoji još jedan dokument koji je poznatiji, ali je iz nekih razloga danas zaboravljen. On je više puta publikovan a za vreme rata u Bosni mogla se videti i kopija u vidu letka koji je deljen vojnicima i vođama kao dokument-program za akciju. Veoma je zanimljivo da je tekst u svim objavljenim verzijama istovetan ali je naslov prigodno menjan i mi ga ovde citiramo prema glasilu Intervju od 25. 10. 1991. godine – iako ima više izvora. Najčešće se tekst objavljivao pod naslovom »Kada Tito padne« ili »Proročke reči vladike Nikolaja«. Zna se da je ova poruka-politički program nastala početkom pedesetih godina i da je relativno »rano« stigla u Jugoslaviju, ali je kasno publikovana, jasan je programski karakter, kao što se takođe jasno vidi da to piše iskusni političar koji se ne miri sa rezultatima poslednjeg rata u kojem je Jugoslavija obnovljena i priznata kao strana u antifašističkoj borbi naroda Evrope i Rusije. »Prema izveštajima iz Jugoslavije« – stoji u ovom pismu-programu – »srpski narod može se ponovo naći pred strašnom tragedijom. Svi govore: neka padne Tito pa ćemo onda lako! A niko nema plana šta će biti posle pada komunista. Hrvati imaju plan, inspirisan od pape i podržavan od Italije. Kod njih nema stranaka, oni ne znaju za demokratiju. Oni znaju i hoće jedno: okupirati Bosnu i Srem i – Srbe o vrbe, ili poklati i isterati iz tih zemalja. U momentu pada komunizma – ako Rusija ne interveniše – Hrvatima će se odmah dostaviti oružje i svi će biti naoružani, dok će Srbi biti goloruki kao i u prvom pokolju. I ustaše i oružje – sve čeka gotovo na granici Jugoslavije, u Španiji i Argentini. Za dvadeset i četiri sata sva će Hrvatska biti pod oružjem i svi gaulajteri na svom mestu. Papa će opet blagosloviti pokolj Srba i ućutkati njemu naklonjene Anglosaksonce. A šta Srbi partijaši misle? Oni misle, kao i 1918, prvo raspisati izbore pa neka narod – jadni, tužni goloruki srpski narod iskaže svoju želju i volju. I ništa više. U toj jednoj misli sadržan je plan svih srpskih demokratskih i poludemokratskih i levičarskih i polulevičarskih partija, pa čak i nacionalnih, četničkih i patriotskih. Kakva fantazija i kakvo ludilo! Pitanje je, dakle, ne kako oboriti Tita nego šta će biti posle Titovog pada. Ko će srpski narod naoružati da se brani od večnog i mnogo strašnijeg neprijatelja. I kakva će se vlast odmah ustanoviti u srpskim zemljama.« Onaj ko ume da čita politička dokumenta u njihovom autentičnom kontekstu dobro zna o čemu se ovde radi. Vladika Nikolaj je solidno poznavao situaciju u Jugoslaviji – i skori kraj ruskog modela komunizma – ali što se tiče rešenja sa svim posledicama tu je kao »prorok« zaista zatajio: njegov program je prihvaćen nakon Titove smrti i realizovan ali je srpski narod ostao bez države, odnosno ona se smanjila više nego što su »vekovni neprijatelji« to želeli. Kada su se komunisti odricali monopola političke vlasti oni ni sami nisu bili svesni svih posledica realizacije jednog ovakvog programa. Još u nečem je žički propovednik bio u pravu: i leve i desne partije koje su se počele množiti prihvatale su neki sličan program. I vlast i opozicija su se našle na istom poslu. Već sredinom osamdesetih godina u programima brojnih političkih partija nalaze se doslovno Nikolajeve formulacije iz ovog programa. Propovednik i ideolog je u jednoj svojoj knjizi – Iznad greha i smrti – svojevremeno napisao i ovakve uistinu »proročke« reči – »Svaki grob je ceo program, jer svaki grob ima da nam kaže – Ja sam ostao ovde da bi vi išli napred«. I taj se program upravo po vladičinoj viziji krajem osamdesetih godina realizovao uz konsenzus svih političkih partija, barem u onom osnovnom. U jednom svom drugom delu propovednik je davno zapisao da je svaka Jugoslavija »prkos Hristu«. To će ubrzo biti formulisano kao slogan krajem osamdesetih godina koji su politički prvaci ritualno ponavljali na zborovima – Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu. Tok zbivanja je ubrzo pokazao da su Nikolajeve reči bile proročke kako god bila shvaćena ova reč. Duhovna strategija SPC – koja je nazvana »duhovni preporod« – bukvalno se poklapala sa bitnim idejnim »smernicama« na koje su se zaklinjali prvaci brojnih novih političkih partija. Nije bilo lako odrediti ko je u toj političkoj konstelaciji vlast a ko opozicija. U tom su se momentu našli i lik i delo žičkog propovednika i ideologa Nikolaja Velimirovića koji se još sredinom osamdesetih godina vraćao na bezmalo trijumfalan način. Za života on nije imao političke sreće – ispio je gorku čašu emigrantskog života do dna – jer su putevi vodili stranputicom s koje se nikada neće vratiti. Već na svečanosti u Leliću kada su mošti Nikolajeve stigle u zemlju okupio se bio »cvet« nacionalne elite sa kulturne i političke scene Srbije. Neki su bili zvaničnici SANU, drugi visoki partijski funkcioneri SKJ. Na samoj svečanosti je došlo do incidenata jer bili su prisutni i oni koji su drugačije čitali ove zagonetne znake vremena. Jedan visoki partijski funkcioner i predsednik SO Valjevo – Dušan Mihajlović – prvi je istakao zahtev da se 27. januar unese u »kalendar Socijalističkog saveza« pri čemu nije bilo mnogo jasno na koji se kalendar misli – jer u zvaničnom kalendaru SPC dan sv. Save stoji godinama. Samo po sebi to nije bilo sporno jer i u vrhovima SSRNJ to niko sporio nije, ali se osećalo da je posredi i nešto drugo – vraćalo se svetosavlje kao politička i ideološka doktrina. Kada je valjevski list Napred (10. 02. 1989) objavio besedu D. Mihajlovića bilo je jasno o čemu se radi. Događaje je uostalom dobro prikazao sam predsednik SO Valjevo u svojim knjigama. (Dušan Mihajlović, Povlenske magle i vidici, u dva toma, Beograd 2005.). On kazuje da je sa šabačko-valjevskim episkopom Lavrentijem imao duge razgovore iz kojih je saznao da mu je episkop odavno bio namenio »posebnu misiju«. Misija se sastojala u naumu da se žički propovednik i ideolog ne samo u crkvenom već i u političkom smislu rehabilituje. Ubrzo su se i SPC i država sa svojim kulturnim institucijama našle na istom poslu. Javno su služene zaupokojene službe i D. Ljotiću ili M. Nediću i samom Nikolaju koji je već figurirao kao »božji ugodnik« pred čijom ikonom je paljeno kandilo u šabačko-valjevskoj eparhiji. Ubrzo je postalo jasno još nešto: glasovi u javnosti koji su ukazivali da stvari ne stoje tako ućutkani su jer je bio postignut konsenzus i na vidiku je bila i »simfonija« između države i vrha SPC. Brzo su ućutkani i oni u samoj SPC koji su imali drugačiji stav – iz vremena patrijarha Germana. Tako je 19. maja 2003. započeo proces kanonizacije vladike Nikolaja, što se kosilo sa tradicijom SPC koja ne poznaje zvanično čin javne kanonizacije. Čin je bio zamišljen kao državno-crkvena manifestacija koja je bila dignuta na najviši nivo. Svečanosti je prenosila nacionalna televizija, a za prenos je bio određen đakon-komesar koji je taj posao uradio. Sv. arhijerejski sabor je obznanio da time »poštuje sabornu svest srpskoga naroda« pri čemu nije bilo jasno na koji je način ta svest izražena – u javnosti su trajale rasprave o liku i delu ovog »novojavljenog sveca« iz kojih se videlo da je u pitanju kontroverzna politička ličnost čije delo – u političkom smislu barem – nije nepoznato. Suprotno kanonima i tradiciji koja je jasno utvrđena u dogmatskim spisima pravoslavnih otaca – N. Milasa, na primer – nije ponuđen ni jedan jedini dokaz: svetosti novog mučenika i »ugodnika božjega«. Manifestacija je bila isključivo političke prirode. Sabor je odredio dva zapovedna dana kultnog poštovanja novog sveca – 18. maj dan njegove smrti i 3. maj kada su njegove mošti prenete u zemlju – koji su uneti u zvanični kalendar SPC. Tvrdilo se da SPC ovom činu pribegava »tek onda kada njihov kult u narodu zaživi«, a za to je uglavnom potrebno nekoliko stotina godina, kako se tu priznavalo. Ovde su prevagu odneli politički motivi i to je bilo svima jasno. Tvrdilo se nadalje da se Nikolaj »odavno u narodu smatra svetim«, što nije bilo tačno – mišljenja i u javnosti i u SPC su bila podeljena. I Sabor SPC i državne kulturne institucije su apsolutno ignorisale sve ono što je o Nikolaju rečeno kao o piscu i misliocu. Isticalo se – u nedostatku dokaza – da je to najveći pobornik srpske sloge jednako prihvaćen i u SPC i u narodu a to uopšte nije bilo tačno. O nekim momentima icrkvene i političke biografije Nikolajeve uopšte se nije smelo govoriti. Ako se on uklapao u politiku patrijarha Varnave koja je bila pronemačka, nikako se nije »uklapao« u novu politiku SPC koju je formulisao patrijarh Gavrilo Dožić. A to su bile one raskrsnice na putevima koje su Nikolaja odvele u emigraciju. Neki primeri se moraju makar pomenuti jer se i danas upravo s njima manipuliše: nikada u SPC u celini Nikolaj nije uživao posebno poštovanje a naročito ne u političkom smislu. Kada je biran Gavrilo Dožić Nikolaj se »kandidovao« za patrijarha ali je dobio samo 11 glasova. Nikada u SPC nije postojala puna saglasnost ni sa Nikolajevim naporima da stvori poznati bogomoljački pokret kojem se dobar deo u SPC protivio. Kasnije pak – to se u SPC znalo – bogomoljački pokret je bio »baza« iz koje su se regrutovale pristalice Zbora D. Ljotića čiji je ideolog Velimirović bio. Svi pokušaji osamdesetih godina XX veka da se bogomoljački pokret revitalizuje ostali su bez uspeha jer nisu imali ni podršku SPC. To je svojevremeno znao i mitropolit skopski Josif koji će pod okupacijom voditi SPC. U sećanjima S. Bankovića imamo podatak koji liči na anegdotu. Nije reč o anegdoti. Kada su skrenuli pažnju Josifu da se sve to pretvara u jeftinu politiku on je rekao: »Mene ne brine što nepismene žene oko Nikolaja lažu njega o svojim vizijama o onom svetu već me brine što Nikolaj laže njih«. To će Crkvu, kaže mitropolit, i Nikolaja odvesti tamo gde im nije mesto što se pokazalo tačnim baš na Nikolajevom primeru političkog angažmana. Znalo se u SPC sve o Nikolaju – kao što se i danas zna – pa ipak je kanonizacija obavljena prema političkom planu. Podsetićemo samo na neke primere koji su poznati ali ih danas SPC ili prikriva ili ih slavi kao vrline dovoljne za oreol koji se našao na glavi »novojavljenoga sveca u narodu srpskome«. Kada je na samom kraju rata vladika Nikolaj posetio »nacionalne jedinice« na prostoru Slovenije, koje su se spremale za borbu protiv saveznika, on je spevao jednu himnu-akatist D. Ljotiću koja je zapravo rugalica za SPC: Dimitrije, mudri dobrovoljče, Ova bezdarna pesma imitacija crkvenog akatista u deseteračkoj verziji ne bi bila vredna navođenja da u njoj sveti vladika nije izložio svoj politički program i to na samom kraju rata kada je Nemačka bila potpisala bezuslovnu kapitulaciju. Sve to nije smetalo saborskim ocima da godine 2003. obaviju čelo svetačkim oreolom i da ga unesu u zvanični kalendar SPC. Sve se to događalo u periodu 1991–2003. kada je i započeo famozni ciklus balkanskih ratova – upravo po ovom programu. Kulturni i politički obrazac nije dogmatskog tipa, ali je ovde formulisan i dogmatski osveštan. U saborskoj odluci je stajalo da se svetački lik »projavljuje« upravo u našem vremenu. Da je u pitanju u ovom slučaju samo crkveni čin ne bi bilo mnogo problema ali se radilo o naglašeno političkom činu sa svim posledicama koje to podrazumeva. U laičkoj javnosti – u krugovima kulturne elite – taj je čin objašnjavan kao konačno nađena »srpska duhovna vertikala« za sva vremena. |
|
Nemački
teolog T. Bremer je u svojoj doktorskoj disertaciji odbranjenoj u
Minsteru jasno pokazao da u spisima Nikolaja Velimirovića nema ni
traga nekog originalnijeg bogoslovlja koje po liniji modernog »bogoslovskog
erosa« traga za Apsolutom – sve je svedeno na shemu nacionalnog obrasca
koji se upravo politički »istrošio«. To je bilo zapaženo i u periodu
pre Drugog svetskog rata kada je žički vladika igrao naglašeno političku
ulogu koje se neće odreći bukvalno do kraja svoga života – u SAD godine
1956. Odvojeno od modernih tokova bogoslovske misli – to je druga
teza doktora Bremera – Nikolajevo delo je ostalo zarobljeno uskim
okvirima politike koja mu je bila sudbina. (Tomasa Bremera, Ekklesiale
Struktur und Ekklesiologie in der Serbischen Orthodoxen Kirsche im
19. und 20. Jahrhundert, objavljeno je na srpskom jeziku – Niš, 1997.)
Ponovit ćemo jednu ocenu koja je tačna i precizno daje i određuje
mesto žičkog propovednika u srpskoj kulturi – iz Istorije moderne
srpske književnosti P. Palavestre (SKZ, Beograd 1995) – a ta je ocena
i sud koji mi možemo dokazati. »Ozračen zapadnjačkom kulturom« – stoji
u tom delu – »protestantizmom, nekanonskim učenjima raznih jeretičkih
sekti, ruskom mistikom njegovoga doba i ezoteričkim istočnjačkim doktrinama«
vladika Nikolaj je politiku izabrao kao sudbinu – i politika mu je
i početak i kraj koji se mogu čitati u njegovom delu. Uistinu nije
bio svetac niti apostol jevanđelja u našem veku već rušilački duh
koji – po jednoj drugoj oceni – »rastače ne samo veru već i umetnost
i moral«. One ocene o »novom srpskom Zlatoustu« koji svojim delom
iskazuje »kvintesencu srpskog uma« su jednostavno deo ideološko-političkog
obrasca ili, jednostavnije, jeftine apologetike naglašenog političkog
naboja i kao takve neće ovde ni biti predmet komentara. Oni koji se
ozbiljnije bave delom žičkog episkopa-propovednika odavno su zastali
pred nekim neobičnim činjenicama – urađene su biografije i bibliografije
dela ovog jerarha, rekonstruisan je životopis do detalja koji se mogu
označiti kao »satnica« njegovog životnog puta ali ostaje jedan paradoks
o kojem se najmanje govorilo. Upravo je politička biografija Nikolajeva
najmanje osvetljena, i koliko je to i činjeno ostale su famozne »beline«
uz koje idu i »beline« koje senamerno – cilj je politička odbrana
lika i dela – stvaraju. Za prvi tip tih »belina« mnogo razloga nema
jer su arhivska dokumenta danas pristupačnija u većoj meri nego što
se misli. Što se cilja tiče, prepoznaje se po funkciji koja se pridaje
ideološko-političkom obrascu koji se u novije vreme neguje kao konačno
otkrivena srpska duhovna vertikala bez intelektualne alternative.
Neke od pomenutih rekonstrukcija su uspelije dok se druge svode na
glorifikaciju Velimirovića kao političkog tribuna.( Uspela je »rekonstrukcija«
P. Ilića SPC i tajna Dahaua, Beograd 2006, a podacima je bogata i
navođena knjiga prote D. Jankovića iako i u njoj ima pomenutih »belina
i praznina«.