Priručnik za početnike: Ko je ko u Pakistanu

Sammy Berkowitz

Nakon osam godina Bušove vlade, koja je često ostajala nema pred pretnjama iz Pakistana, izgleda da Obamina administracija razume ozbiljnost brojnih kriza koje trpi ta južnoazijska država. Mediji su uhvatili korak i sve pažljivije prate situaciju, što potvrđuje primer CNN-a, koji je prošle godine otvorio dopisništvo u Islamabadu. Ipak, čak ni bolje izveštavanje nije razjasnilo zamršenu situaciju ko kome šta radi u Pakistanu. Neki analitičari i dalje brkaju plemenska područja sa granicom Severozapadne granične provincije. Reč laškar se koristi za najrazličitije grupe, od kojih se neke bore protiv talibana, neke protiv Indije, a neke protiv šiita. Priznajem, nije lako. Živeo sam u Pakistanu tokom 2008. i 2009, a suštinu plemenskih sukoba u Južnom Vaziristanu sam razumeo tek u poslednjih nekoliko dana boravka. Kako ne biste morali da živite u Pakistanu dve godine samo da biste razlikovali Vazire od Mehsuda, Pogranični korpus od rendžera, napisao sam „vodič za idiote“ pomoću kojeg će vam, nadam se, neke stvari biti jasnije.

Prva lekcija: Nemirna plemenska područja
Spomenite granicu između Pakistana i Avganistana na nekom vašingtonskom koktelu i sigurno ćete impresionirati sagovornike. Natuknite jedno ili dva imena talibanskih vođa i pomenite Severni Vaziristan i možda vas već čeka niz lukrativnih predavanja. Naravno, problem je u tome što niko ne zna govorite li istinu ili ne. Mapa granične oblasti je prepuna naziva upravnih područja, provincija, regija i oblasti, koja ljudi često zamenjuju jedno za drugo i pogrešno koriste. Vođen samo nesebičnim interesom da od vas napravim malo impresivnijeg sagovornika na koktelima (pa da vas neko pozove da održite predavanje u ovo vreme krize), želim da razjasnim nekoliko stvari. Prvo, Plemenska područja pod federalnom upravom nisu deo Severozapadne granične provincije. To su dve različite stvari u skoro svakom mogućem smislu. Severozapadna granična provincija (SGP) je, pa... provincija, sa skupštinom i poslanicima koji se biraju na izborima. Plemenska područja pod federalnom upravom (PPFU) su geografski odvojene oblasti kojima upravljaju „politički agenti“ koje imenuje predsednik, a podržava guverner SGP (koga takođe imenuje predsednik). Stanovnici SGP tehnički žive pod zakonima koje donosi parlament u Islamabadu, dok je jedini neplemenski zakon koji važi za stanovnike PPFU tzv. granični krivični propis, zakon iz kolonijalnog vremena koji propisuje kolektivne kazne za plemena i podplemena okrivljena za narušavanje mira. U okviru PPFU postoji sedam „upravnih područja“ i šest „graničnih oblasti“. Upravna područja su Badžaur, Mohmand, Hiber, Orkazai, Kuram, Severni Vaziristan i Južni Vaziristan; malo bolje regulisane granične oblasti (GO) prilepljene su za istočnu granicu PPFU, i u njih spadaju GO Pešavar, GO Kohat, GO Banu, GO Laki, GO Tank i GO Dera Ismail Kan, od kojih je svaka dobila ime po „naseljenim“ oblastima s kojima se graniče.

Svi stanovnici PPFU i većina u SGP su Paštuni. Paštuni su takođe većina u Beludžistanu, ogromnoj oblasti na granici sa Iranom i Avganistanom, koja je dobila ime po manjinskoj populaciji Baluča. Uz SGP i Beludžistan, postoje još dve provincije u Pakistanu; u Pendžabu žive mahom etnički Pendžabi, a Sind je kroz istoriju bio naseljen Sindima dok se milioni muslimana nisu doselili za vreme podele Indije i naselili po gradovima poput Karačija i Hajderbada. Sada stanovništvo Sinda čine Sindi i potomci ovih migranata, koji se zovu Mohadžiri. Strancima ulaz u PPFU nije dozvoljen bez posebnog odobrenja koje izdaje vlada. Ako u novinama vidite agencijsku vest iz grada unutar PPFU, skoro je sigurno da je pakistanska vojska organizovala kratku posetu za izveštače. Oni koji bez pratnje putuju na primer u Južni Vaziristan, ili žele da poginu ili imaju jako dobre veze sa Talibanima, koji kontrolišu i Severni i Južni Vaziristan i velike delove drugih upravnih područja i pograničnih oblasti. To da su plemenske vođe nepouzdane nije ništa novo. Prema rečima lorda Kerzona, nekadašnjeg vicekralja Indije: „Nikakvo privremeno rešenje – a sva naša trenutna rešenja, blokade, novac itd. su samo privremena – neće rešiti problem u Vaziristanu. Sve dok vojni parni valjak ne pregazi ovu zemlju s jednog kraja na drugi, mira neće biti. Ali ja ne želim da budem taj koji će pokrenuti ovu mašinu.“

Druga lekcija: Ko je ko u svetu talibana
U decembru 2009. nekoliko bradatih bandi sa crnim turbanima i kalašnjikovima iz PPFU i SGP objavilo je da se od sada svi zovu isto - Tehrik-e-Taliban Pakistan (TTP), tj. Pakistanski talibanski pokret. Već decenijama pakistanski džihadisti daju ovakva zvučna imena svojim grupicama (od kojih su mnoge beznačajne), ali neki analitičari su se uhvatili za TTP kao pijani plota i tvrde da su se talibani preko noći disciplinovali i ujedinili. Ti analitičari previđaju važne razlike i podele među protalibanskim grupama koje deluju u Pakistanu. Da počnemo od istorije. 1996. mula Muhamed Omar i njegova banda „Talibana“ – što na urduu, paštuu i arapskom znači „učenik“ ili „tragač“ – osvojili su Avganistan. Pet godina kasnije SAD su proterale talibansku vladu i njihove doglavnike iz al Kaide, koji su delovali pod zaštitom Mule Omara. Mnogi od njih su pobegli u PPFU, koja su naravno formalno deo Pakistana, ali njima vladaju plemena, koja su u ovom slučaju ostala odana talibanima i njihovim inostranim gostima, al Kaidi. Ubrzo potom formirane su grupice iz PPFU, koje su prelazile granicu da se bore protiv vojske SAD u Avganistanu. Paštuni ignorišu granicu između Avganistana i Pakistana, koja nosi naziv Durandova linija, po Englezu koji ju je povukao 1893; granice paštunske „nacije“ obuhvataju sva područja na kojima Paštuni žive. Stoga su svi oni borbu protiv Amerikanaca doživljavali kao samoodbranu, čak i stanovnici PPFU. Za to vreme al Kaida je sve više učvršćivala svoj položaj u PPFU. Ovi stranci, mahom Arapi i Uzbekistanci, uticali su na talibane, koji su postali mnogo agresivniji prema pakistanskoj vojsci i sve više kršili lokalne plemenske običaje. Da se vratimo na naš koktel: neko spomene Bajtulu Mehsuda, čoveka optuženog za izdavanje naredbe za ubistvo Benazir Buto. Iako je Mehsud formalno šef SGP, on ima mnogo rivala, čak i u njegovom rodnom Južnom Vaziristanu. Vaziri su najveće pleme u Vani, najvećem gradu u Južnom Vaziristanu. Ali visoko rangirani talibanski vođa iz tog plemena, Maulvi Nazir, miljenik je pakistanskog vojnog establišmenta.

Verovatno se sada zbunjeno češkate po glavi. Vidite ovako – Nazir je zainteresovan za borbu protiv Amerikanaca, Avganistanaca i NATO snaga isključivo preko granice. On nije u TTP-u i nema nikakve veze sa talasom nasilja koji u poslednje vreme hara Pakistanom. Dakle, za pakistnske generale on je „dobar“ taliban, za razliku od Bajtule Mehsuda, koji je za njih nesumnjivo „loš“. To je samo jedan primer da u Pakistanu postoje talibani koji se ne nazivaju „pakistanskim talibanima“ ili Tehrik-e-Taliban Pakistan. U Dolini Svat, gde je Islamabad nedavno potpisao mirovni sporazum sa talibanima, razdor u redovima ekstremista je više generacijske prirode. Svat je, za razliku od Južnog Vaziristana, deo PPFU i ne deli granicu sa Avganistanom. Krajem osamdesetih, grupa koja se nazivala Tehrik-e-Nifaz-e-Shariat-e-Mohammadi (TNSM) tj. Pokret za uvođenje zakona Muhamedovog, pokušala je da nametne šerijatsko pravo u Svatu i okolnim područjima. Nekoliko puta u toku devedesetih nasilno su delovali protiv države, između ostalog zauzevši lokalni aerodrom i blokiravši glavni put koji povezuje Pakistan i Kinu.

Nakon američke invazije Avganistana, vođa TNSM, Sufi Muhamed, sakupio je grupu učenika iz medrese i poveo ih preko granice u borbu protiv Amerikanaca. Ali jedini koji se vratio bio je Sufi Muhamed. Borci koji su ga pratili su se „žrtvovali“ – bar je on to tako objasnio njihovim roditeljima. Tadašnji predsednik i vrhovni komandant Pervez Mušaraf uhapsio je Sufija Muhameda, pa je ovaj imenovao svog nećaka Maulanu Fazulu da umesto njega predvodi TNSM. Ali Fazula je gajio veće ambicije i sakupivši vojsku od nekoliko hiljada zakleo se na borbu protiv pakistanske vlade. Uže rukovodstvo TNSM uskoro se odreklo Fazule, koji je to rado prihvatio, pa je sada Mehsudov zamenik u TTP-u. U proteklih godinu i po dana Fazulini sledbenici su gađali raketama, kidnapovali i ubijali svakoga u Svatu ko se usudio da se ogreši o njihov zakon. Do 2008. Sufi Muhamed je u poređenju sa svojim sinovcem delovao umereno. Zato ga je pakistanska vlada zamolila da posreduje u pregovorima. Možda bi on mogao da smiri Fazulu. Skorašnji mirovni sporazum u Svatu za koji ste sigurno čuli potpisali su vlada Pakistana i Sufi Muhamed, koji se obavezao da će uključiti i Fazulu. Za sada se sporazum poštuje, ako ne računamo ubistva vojnika koja su izvršili Fazulini talibani, jer ovi „nisu obavestili talibane o svom kretanju.“

Treća lekcija: Poljubiš me u laškar
Pošto u poslednje vreme često možete da čujete reč laškar, možda ste se zapitali šta u Pakistanu traži lik iz naučno-fantastične literature. Protekle jeseni slušali smo dve potpuno različite priče o laškarima koji su bili u dvema potpuno različitim misijama. U jednoj od njih laškar-e-taiba počinila je strahovite zločine u Mumbaju; u drugoj, laškari su se borili protiv talibana u PPFU. Drugim rečima, jedna je bila užasna, a druga prilično dobra. (E da, ima još jedna o kojoj se malo pisalo, grupa laškar-e-džangvi, koja je ubijala šiite u jugozapadnom gradu Kveti.) O čemu se tu radi? Šta je to uopšte laškar? Na arapskom, jeziku islama, laškar označava paravojne plemenske formacije. Zamislite da ste pripadnik plemena u Južnom Vaziristanu i da ste se zakačili s nekim iz suparničkog plemena. Treba vam ekipa. Morate da osnujete laškar. U oktobru smo čuli vest da vlada Pakistana šalje kineske kalašnjikove plemenima koja se bore protiv talibana u PPFU. Tvrdilo se da se oružje šalje laškarima. To je laškar u tradicionalnom smislu. Ali džihadisti iz Pakistana, kako bi podigli svoj ugled, već dugo za svoje grupe koriste termin laškar. (Među ostale uobičajena nazive za vojsku na arapskom spadaju i sipa i džaiš.) Iako se laškar-e-taiba bori protiv Indijaca oko Kašmira, laškar-e-džangvi ubija šiite, a džaiš-e-Muhamed su izgleda spremni da napadnu svakoga. Ove terorističke grupe su se toliko proširile da je u januaru 2002. Mušaraf morao da izjavi: „Naša vojska je jedina sipa i jedini laškar u Pakistanu.“

Četvrta lekcija: Graničari
Kada je pitanje koja je vojska prava a koja nije postalo toliko zamršeno da je sam vrhovni komandant morao da interveniše i to pojasni, možda bi neko iz pakistanske vojske trebalo jednom za svagda da objasni ko se protiv koga bori u PPFU. Ova konfuzija je dostigla vrhunac prošlog juna, kada se kontingent pakistanskih snaga, poznatijih kao Pogranični korpus, upustio u oružanu borbu protiv američkih vojnika s druge strane granice. Američki vojnici su gonili talibane, koji su pokušavali da se preko granice vrate u Pakistan. Nesrećna epizoda se završila – barem ona oružana, diplomatska je tek počinjala – tako što su američki avioni bacili nekoliko bombi na Pogranični korpus, usmrtivši 11 pakistanskih graničara. Šta je s tim Pograničnim korpusom? Na čijoj je on strani?

Pogranični korpus (PK) je paravojna formacija koju čini oko 80.000 ljudi zaduženih za očuvanje bezbednosti granica, sprovođenje zakona i, sve češće, za borbu protiv pobunjenika u PPFU, SGP i Beludžistanu. (Rendžeri obavljaju slične dužnosti u Pendžabu i Sindu, provincijama koje se graniče sa Indijom.) PK je idealan za ovakve operacije: čine ga skoro u potpunosti Paštuni, koji bolje od bilo kog pakistanskog ili američkog vojnika poznaju jezik, narod, plemena i teren. Ali njihova najveća prednost je ujedno i najveći problem – Paštuni su poznati po tradiciji zajedništva i odanosti; tražiti od jednog Paštuna da ubije drugog, posebno kada naredbu izdaje stranac, bio on Pendžab ili Amerikanac, bilo bi isto kao kad bi vama šef naredio da ubijete svog rođaka. Teško biste pristali, zar ne? Pakistanske vođe, a pre njih i Britanci, znali su to. Kako bi sprečili mogući sukob interesa, doneli su odluku da Vaziri ne smeju da služe u vazirskim područjima, Afridi (iz upravnog područja Hiber i GO Kohat) ne smeju da služe u afridskim područjima itd. Pitanje etničkih simpatija nije se moglo trajno rešiti, ali ovako je bar rešen problem odanosti klanu i porodici. U proteklih nekoliko godina Vašington je shvatio značaj PK i pokušava da podigne njegovu borbenu gotovost. (Pripadnik PK obično nosisalwar-kameez – široke pantalone i tuniku – kožne sandale i kalašnjikov.) Ali bilo je mnogo problema sa sakupljanjem novca za PK.

Pre svega, PK je pod ingerencijom ministarstva unutrašnjih poslova, a ne ministarstva odbrane, koje je zaduženo za pola miliona vojnika i koje dobija lavovski deo američke pomoći još od terorističkih napada 11. septembra. To znači da novac koji Vašington daje Islamadu kao nadoknadu za borbu pakistanskih oružanih formacija protiv talibana i al Kaide, novac iz tzv. Koalicionih fondova podrške, retko, ako uopšte, dospe do jedinica PK koje čuvaju granice u Južnom Vaziristanu i koje su zaista na „prvoj liniji fronta“ u takozvanom ratu protiv terorizma. Drugo, tu je i pitanje komandne strukture, jer oficire PK čine pukovnici i generali regularne vojske. I na kraju, s obziron na neprijateljski stav koji Paštuni imaju prema SAD i pakistanskom establišmentu, niko ne zna da li če PK jednostavno predati uređaje za noćno osmatranje i novo oružje talibanima, posebno zbog slabog nadzora SAD-a u PPFU, delovima SGP i Beludžistanu.

Peta lekcija: Prst na obaraču
Uredbe koje propisuju izgled i fizičku pripravnost u pakistanskoj vojsci prilično su rastegljive – naročito za oficire. Jutro služi za molitvu i spavanje, pauza za ručak služi za kafanu, a veče za ispijanje nekoliko litara čaja. Nema se baš mnogo vremena za vežbanje, zar ne? A brkovi? Što deblji to bolji. Brade? Što duže to bolje. Da li to znači da pakistansku vojsku čine islamski fundamentalisti koji balave pri samoj pomisli na nukearne rakete? I da i ne. Pre svega, većina pakistanskih vojnika smatra Indiju svojim zakletim neprijateljem i najviše bi voleli da tu susednu zemlju sravne sa zemljom. Tome ih uče od osnovne škole. Sukob sa Indijom obično opisuju kao sukob islama i hinduizma. To su već ustanovili svi koji pišu o Pakistanu. Ali trebalo bi imati na umu da mržnja prema Indiji ne znači nužno i talibanizam, koji podrazumeva držanje žena pod ključem, šibanje prestupnika i slično. Setite se aktuelnog načelnika generalštaba Ašfaka Kajanija, koji nema bradu, navodno voli da popije skoč, voli bridž, puši cigarete na dugu plastičnu muštiklu i miljenik je Amerikanaca. Drugim rečima, teško da bi on sebe proglasitio „zapovednikom vernika“.

Ali šta je sa ISI? Čuli smo tolike priče da tom pakistanskm obaveštajnm službom upravljaju simpatizeri al Kaide, da ona finansira regionalni terorizam i da je udarna pesnica islamizma u Pakistanu. Zar nisu oni islamisti? Pre nego što odgovorimo na to, hajde da sve ovo još više zakomplikujemo. ISI je obaveštajno krilo vojske. Istovremeno, vojska ima svoju zvaničnu obaveštajnu službu, koja se, da bi stvari bile još zamršenije, zove Vojna obaveštajna služba. Ministarstvo unutrašnjih poslova ima svoju – Specijalno odeljenje. I tako dalje, i tako dalje... u Pakistanu ima više obaveštajnih službi nego recepata za pripremanje dala. I kada obični Pakistanci vide da se nešto gadno dešava, obično to pripisuju „službama“. Tako nema potrebe da se tačno navede koja je služba odgovorna, jer zaista niko ne zna ko stoji iza koje.

Da li su pripadnici ISI veći islamisti nego ostali? Ne vidim zašto bi bili. Kadrovi dolaze iz redovne vojske (uz neke civile), iste one vojske kojima komanduju anglofili školovani na Sandhurstu, koji vole Džoni Voker. ISI se ne izdvaja toliko po svom sastavu koliko po ciljevima, u koje bi moglo da spada slanje novca talibanskim pobunjenicima u Avganistanu ili obučavanje boraca iz laškar-e-taibe za džihad protiv Indije u Kašmiru. Smatra se da se ovakvi programi sprovode zarad nacionalnog interesa Pakistana, a ne zbog verske opredeljenosti pakistanskih generala. Nemojte me pogrešno shvatiti. Službe mi nisu slaba tačka i nikako ne bih želeo da budem njihov apologeta. Jednom su me deportovale iz zemlje, a drugi put najurile, podmetnuvši priču u lokalnim novinama da sam kidnapovan. Ne volim ni ISI, ni Vojnu obaveštajnu službu, ni Specijalno odelenje niti bilo koju njihovu podružnicu. Ali nisu sve iste. Imajte to na umu na sledećem koktelu. Kada govorimo o Pakistanu, trebalo bi da znamo o čemu pričamo.